Војвођанске приче: Хвала земљи за хлеб

ЗЕМЉА је дар Божји поверен човеку, он је обрађује, из ње клија живот од кога и ми живимо. Ако рад није благословен, човек неће имати шта да убере, а ако јој се не захвали на сваком њеном дару, можда му она догодине неће узвратити.

Вековима уназад овим ставом водили су се сви који су од обраде земље живели и хранили своје породице. Знали су врло добро шта значи када једне године не роди, кад глад у дугим зимским месецима закуца на врата.

Како се то не би десило, народ је посезао за разним религијским и магијским обредима, за које је веровао да ће земљу сачувати од опасности које вребају из природе и да ће помоћи да плод стигне од њиве до трпезе.

Тако је пре више од једног века на северу Бачке код Буњеваца и буњевачких Хрвата настала “Дужијанца”, најпре древни, породични обичај захвалности Богу на роду пшенице, а данас велика градска манифестација.

У обичајима “Дужијанце”, која се сваке године слави од 25. априла до друге недеље августа, етнолози проналазе трагове словенског наслеђа баштињеног у средњем веку, које тековине савременог друштва нису могле да наруше.

- “Дужијанца” је настала у породици, као вид захвалности за успешно завршену жетву која је била највећи и најзначајнији посао на салашима. Уморни рисари (косци) јављали би домаћину да је жетва завршена и онда би уследило велико славље - подсећа Андрија Анишић, председник УБХ “Дужијанца”.

Стари списи казују да је при крају жетве исплетен венац од најлепшег класја, украшен цвећем, који се ставио на главу првом жетеоцу - рисару. Он је певајући одлазио на салаш да газди јави вести о завршетку жетве. Газда их је дочекивао на вратима, изненада поливао водом, а онда су почињали смех, весеље, музика, и млади и стари хватали су се у коло, а све се завршавало богатом гозбом. Венац од класја се остављао за наредну годину, да би се приликом сетве, жито из њега посејало у прву бразду. Тако се плодна моћ старог жита преносила на нови усев и ново жито, обезбеђивао се континуитет у производном циклусу и осигуравала егзистенција власника њиве, његове породице и имања.

* У свечану поворку са круном од сламе

Обичај је живео на околним салашима све до 1911. године, када га је свештеник Блашко Рајић увео у црквену церемонију и тада је први пут прослављена на улицама Суботице. Црквене церемоније су најпре биле по селима, а од 1919. године она се одржава у Цркви Свете Терезе Авиљске у Суботици.

Венац је 1928. заменила круна од сламе, која се благосиљала у цркви, а затим се показивала по вароши, возила се у првим каруцама, а држали су је најлепши момак и девојка - бандаш и бандашица. По доласку у варош, они су првом човеку вароши предавали и погачу од новог жита.

У почетку се “Дужијанца” прослављала последње недеље јула, или прве недеље августа, а од 1940. године, за датум је узета Велика Госпојина (15. август по грегоријанском календару).

У протеклих 105 година, она је била сведок свих превирања на етнички трусном подручју војвођанске равнице. Није се одржавала за време Великог рата од 1914. до 1918. године, док је за време Другог светског рата, од 1941. до 1945. године, по једнима, такође није било, а по другима се ипак одржавала, али су улогу бандаша и бандашице имала деца.

Малишани су круне од сламе носили и од 1948. до 1957. године, када је била забрањивана.

- То је можда најтежи период од постанка манифестације, али на срећу, трајао је само деценију - сматрају етнолози. - Већ 1960. група учених људи враћа је на градску културну сцену и тада она почиње да се развија и прераста примарне оквире. Од 1968. води се као градска свечаност, која се састоји од такмичења рисара, великог кола са избором бандаша и бандашице, свечане поворке, украшавања излога и коњичких трка.

Градска манифестација одржавала се последње недеље јула, а црквена церемонија 15. августа и тако подељена славила се скоро четврт века, све до 1993. када су храмовна и световна прослава спојене у једну.

У организацију се укључују културно-уметничка друштва, уметници, привредници, а она улази у живот свих Суботичана, без обзира на веру и нацију.

* “Дужијанца” уочи Другог светског рата 1938.

Аутентична буњевачка одећа, машине старе скоро два века, којима се пшеница жање, вешти рисари, ђаконије по рецептима предака, музика и игра, сваког августа Суботичане врате у стара, лепа времена.

ОД ПШЕНИЦЕ ИСПЛЕТЕН ГРБ СФРЈ

По много чему 1948. година преломна је у животу “Дужијанце”. Рестриктиван однос државе према цркви у ондашњем комунистичком друштву имала је утицај и на њен развој, и те године је први пут у Таванкуту одржана световна прослава. Уместо круне, од класја је исплетен венац у облику грба СФРЈ са петокраком.