Кофер нас је спасао од масакра

ЧЕТВРТАК, 14. јул, био је претпоследњи дан нашег летовања у Ници. Цео дан смо се шетали и купали, и тек око 21 час дошли у хотел да се спакујемо и изађемо на чувену Енглеску променаду. До клупице на њеном почетку где смо радо седели сваке вечери. Брзо сам се спаковао, али је Драгана одуговлачила и све време понављала да јој се не иде. Нисам могао да је чекам, кренуо сам сам. Вратила ме са излаза хотела да јој затворим кофер и потом смо кренули заједно. Кад смо сишли у хол зачули су се пуцњи и вриска са променаде, видели смо општу бежанију, стампедо... У први мах нисмо знали шта се дешава, али нам је било јасно да је нека велика несрећа. Сада, два дана после трагедије у Ници, јасно ми је да нам је тај кофер спасао живу главу!

Ово је "Новостима" јуче испричао Ђорђе Јањић (30) из Обреновца који је са девојком Драганом Јарић (26) на дан стравичног масакра био на одмору у Ници, у хотелу "Ибис" тик до шеталишта на ком се догодио терористички напад. Клупица на којој су и те вечери желели да уживају, како нам је рекао, налази се на самом почетку променаде, баш на месту одакле је Мохамед Лауеж Булел почео свој крвави пир.

- Драгана се из хола одмах вратила у собу, а ја сам истрчао на променаду - наставља Ђорђе. - На "нашој клупици" видео сам двоје мртвих, а поред ње још неколико тешко повређених. Схватио сам да је реч о тешком терористичком нападу. Где год сам погледао била су тела мртвих и повређених. Локве крви биле су свуда по променади која је одувек била један од најлепших заштитних знакова Нице, симбол осмеха, одмора, уживања... Људи су трчали у споредне улице, мајке су бежале и у наручју носиле децу... Био сам ужаснут, згранут, али нисам осетио ни трунку страха. Напротив, био сам бесан и љут. Само сам имао жељу да помогнем, али је масакр још трајао јер сам видео и обрисе камиона и петсто метара даље чуо непрекидне пуцње који су баш дуго трајали у делу где је био ватромет којим се обележавао Дан пада Бастиље, највећи француски државни празник, и где се одржавао џез фестивал... После неколико минута, како каже наш саговорник, смогао је снаге, притрчао најближем повређеном и помогао му колико је могао. Потом су, каже, и други присутни почели да прилазе и повређенима указују прву помоћ.

- Не знам колико дуго сам помагао рањенима - прича Ђорђе, видно потресен. - Убрзо је стигла и Хитна помоћ. Било је стотине лекара и другог медицинског особља. Ишли су, буквално, од тела до тела. Где је било наде да могу помоћи - брзо су реаговали и задржавали се дуже. А, где није, настрадалог су покривали белим чаршавом на чије крајеве су, да га ветар не однесе, стављали веће каменчиће са плаже... Никад то нећу моћи да заборавим... Никада нисам видео толико белих чаршава који су били знак смрти...

Не сећа се наш саговорник када се вратио у хотел "Ибис", у своју собу чији балкон, како нам је објаснио, "гледа" на променаду, а прозор на улаз Ургентног центра.

- Провели смо бесану ноћ, не знам ни када смо успели да се мало смиримо и да заспимо - каже Ђорђе.

- У Ургентни центар до јутра су непрекидно пристизала кола Хитне помоћи. Мислили смо да су стотине мртвих и повређених. Гледали смо телевизију, пратили све вести, шта се дешава. Били смо узнемирени. Причао сам Драгани да су ми пред очима слике уплакане деце, нажалост и мртве... Нисмо могли да верујемо да један човек може да буде такав злотвор. Страшно је колико зла може да се накупи само у једном човеку да најпре пуца на невине људе, а потом камионом, великом брзином крене по шеталишту пуном деце и одраслих... Нека се овај злочин ком смо били сведоци - никад и нигде не понови!

ГРАД У ЧУДНОЈ ТИШИНИ

ЈУТРО после масакра, Ђорђе је остао у хотелу, док сам отишла до апотеке - прича Драгана Јарић. - Када сам изашла на улицу Ница је била у чудној тишини. Људи су ужурбано ишли улицама, а било је и возила у самом центру. Верујем да су то били само они који су морали на посао. Радиле су једино апотеке, а продавнице и велики маркети - не. Било ми је чудно што има купача на плажи... Када смо, у петак, око 13 часова напустили Ницу, њеном периферијом владали су мук и језа. Нигде није било живе душе.