Војвођанске приче: И сеоске даме терале моду

ВЕЛИКА је заблуда да жене на селу нису пратиле моду. Трговачки путници су доносили материјале свих фела, а веште мајсторице су, гледајући слике у часописима, од њих правиле хаљине, сукње, блузе, исте као што су носиле даме у Београду или Паризу. Овако нам прича Милица Араницки, чија је бака Јованка Ракић (1892-1972) из Баноштора била једна од највештијих шнајдерки у Срему после Другог светског рата.

И не само да су девојке и младе знале шта ваља, већ се и добро знало шта се носи за празник, а шта је за сваки дан.

- Од пуплина и цица се шила дневна гардероба за рад - говори Милица Араницки. - Углавном су то биле сукње и хаљине од дезенираног материјала, на туфнице и на цветиће. Жене су углавном носиле тегет, браон и црно и обавезно су опасивале цицане кецеље. Девојке су носиле светлије боје. Модели су били много компликованији него ови данашњи. И дневна ношња није била једноставна. Све је имало неки украс, додатак, карнер, али је то било умерено. Правиле су се и подсукње, шили жипони, фалте, жабице...

Много посла обављало се ручно, па је било девојака које су знале целу хаљину да сашију без машине, само иглом и концем.

- Скоро ништа се није готово куповало - објашњава унука вредне шнајдерке, која је и сама наставила бакиним стопама у Удружењу "Мајкина радионица". - Све се шило, чак и каишеви. И дугмад су мајсторица и ученице саме пресвлачиле. Било је такозвано бело, пермотерско дугме, које је представљало основу, а онда су га оне облагале материјалом који се слаже са хаљином или блузом. Девојке су носиле само ексклузиву. И оне које су биле сиромашне, лепо су се облачиле.

Долазиле су код мајке да им шије, а пошто нису увек могле да плате, ишле су на њиву да одраде. Била сам девојчица и трчкарала кроз радионицу и двориште, а оне су долазиле и из Свилоша и Грабова да им баба узме меру, или да пробају хаљине које им је сашила. Никада ниједну нисам видела да није била лепо обучена.

Моду су диктирала и годишња доба. Громби капути су се носили зими и гледало се, како прича Милица, да се обавезно један квалитетан купи девојци. Тако се звао по врсти штофа од којег је скројен.

- Није било као данас. Хаљина би се шила од скупог и квалитетног материјала, да би се могла носити дуже. Данас купимо одећу за једну сезону, па се после баци - подсећа наша саговорница. - Код мајке су долазиле девојке да уче да шију, а свака је постала одлична мајсторица. Јер, занат се није учио за месец дана, већ бар две године. Пролазиле су кроз све фазе, од кројења до шивења најфиније гардеробе. После такве обуке могле су да буду самосталне, праве мајсторице.

Прибор за шивење, све се радило ручно

У модним часописима, који су до малог блатњавог сремског села стизали и из Париза и Беча, а које данас бака Јованкина унука брижно чува, поред слика модела, оловком су уписана имена жена које су их наручивале. На њима је одећа за будуће мајке, којима се саветује да носе хаљине са предњим делом који је плисиран и са патентним затварачем, који може да се подешава. Поред сваког цртежа наглашено је коју новину тај модел доноси, па поред једне плаве хаљине пише да је сашивена од вештачке свиле, а да је нов "водопад" на предњем делу сукње. Одећа је сортирана по приликама у којима је препоручено да се носи. Тако су јасно издвојене хаљине које се препоручују за облачење приликом посете, а могле би бити од црног марокена, или од жоржета.

Посебно су истакнути и модели који "дају стасу високу и витку линију" и мантил са два реда дугмета "који се угодно носи, за пуније даме". Њима се предлагало и шивење елегантне хаљине од вуненог жоржета, као и хаљине од свиле са мустром од шареног цвећа, која пунијим дамама даје витки стас.

Мајсторица је материјале набављала у великим продавницама у Новом Саду. То су некада били "Узор" и "Прогрес", док се најбоља роба куповала у "Угледу". Трговачки путници, који су нудили робу по градовима и селима, већ су знали код којих домаћица треба да сврате, где ће им се пазар исплатити. Било је и трговинских кућа које су испоручивале материјале, ствари за кућу или обућу, попут "Трговинског дома" из Цеља, чији каталог још чува Јованкина унука.

- На тавану, где су биле бабине ствари, нашли смо и приручник за девојке и младе жене, у којем су написани савети како би требало да се понашају у најважнијим животним ситуацијама. Кад дођу у туђу кућу, кад добију дете и друго - прича Милица Араницки.

ПЕЛЕНЕ ОД ПОСТЕЉИНЕ И ШТРИКАНЕ ЗЕПЕ

- ИМУЋНИЈИ су имали могућност да беби која долази у кућу купе нове материјале и наруче шивење гардеробе, од пелена до јакница - прича Милица Араницки. - Они сиромашнији, који су имали много деце, доносили су стару постељину да им се обради и да се направе пелене за бебе. Шиле су се и бенкице и капе. То је после рата тако било. У пролеће су сва деца носила штрикане зепе. Баке и мајке су штрикале, а обућар би им стављао ђон. Нису се ни носиле ни куповале ципеле. У њима су их девојчице играле школице.

ВЕНЧАНИЦЕ ИЗ СПРЕТНИХ РУКУ

ЈОВАНКА Ракић шила је и венчанице, а нигде није записано колико је таквих хаљина настало под њеним спретним рукама.

- Венчанице су се шиле ручно, а било је потребно најмање недељу дана - каже Милица Араницки. - Најзахтевније је било направити украсе. Пришивали су се венчићи, цветићи, машне... Мајка је често шила до дубоко у ноћ. Увече би почела да прави цветиће за букет, а завршавала би у зору. Правила је и деверске кошуље и украсе од материјала за свеће. Та мода се сада вратила, па нам младе данас траже да им правимо сличне некадашњим.