Мучитељка нашег Милана књигом пере своју савест

ДА Тању Белобрајдић Друштво хрватских књижевника “Славић”, недавно није наградило за роман “Црни капут”, њено прво списатељско остварење, могуће је да би њена стварна улога у трагедији Срба, заточеника сплитске “Лоре”, остала заточена у тами истине о српском страдању у овом злогласном казамату.

Награда која јој је додељена за “најбољи првенац у протеклој години”, међутим, отворила је никад незарасле ране и сећања. Покренула причу о стварној роли списатељице с почетка 90-их. Мучитељице која у роману своју монструозну тортуру приписује жртвама, измештајући их, а где би друго, него у Вуковар.

После романа заогрнутог црним, списатељица Белобрајдић, да није сведока који су преживели пакао “Лоре”, можда би и могла да буде прихваћена као миротворац, како се представља не само у својим причама, него и у суочавању са сином једног од мученика, у покушају да спере савест, покаже покајање, али не очи у очи, већ преко друштвене мреже “Фејсбук”.

БЕОГРАД, ВРЕМЕ САДАШЊЕ

- Ја сам Душан Мићић, син пилота Милана Мићића мученог у “Лори” до бесвести - говори младић који је стасавао и стасава у сећање које га је прогонило и прогони. - Имао сам 16 година, 2013, када сам почео да трагам за очевим мучитељима. Да се с њима суочим. Да упитам: зашто? Да ли њих прогони судбина мојих родитеља. Да ли икада могу да замисле колике су биле сузе моје мајке. Каква је њена траума била. Да ли ће јој мужа и у каквом стању вратити. Уз све то, покренула ме је и трагедија да оца, после свих његових мука, неповратно изгубим. Али, памтим његова сведочења, приче његових колега и затворских сапатника у којима доминирају два имена најмонструознијих мучитеља: Томислава Дуића, команданта затвора “Лора” и још монструозније његове жене, Тање, тада Дуић, данас Белобрајдић. И, успео сам, додуше, само преко друштвене мреже.

- Ја сам Слађана Мићић, супруга Миланова, Душанова мајка. Нас двоје живимо ослоњени једно на друго у овом неописивом немиру откад је Душан своју младост подредио суочавању са очевим мучитељима, јер је његово детињство и одрастање пратила очева судбина. Мада смо се супруг и ја трудили, очигледно безуспешно, да га од тога удаљимо. Нисмо успели. Нисам успела. Овај роман “Црни капут” Тање Белобрајдић поново је отворио ране.

Душан и Слађана Мићић са Милановим писмом из "Лоре"

МОСТАР, 1992.

- Милан и ја смо се венчали 28. марта, а њега су на моје очи киднаповали 19. априла, у Сплитској улици где смо становали. За мене потпуни ужас, а за њега... Он није показивао немир, толико је био јак и духовно и физички. Претпостављала сам, заправо готово сам била сигурна, да је завршио у “Лори”, јер су већ на адреси тог злогласног затвора били киднаповани војници, резервисти, официри ЈНА. Знала сам да одавде нећу моћи да му помогнем. Упутила сам се у Београд, у Унпрофор. После мучних сати преговарања, успела сам да његов нестанак пријавим Међународном Црвеном крсту. То га је и спасло. Многе, нажалост, није. Дани су били године, стизале су страшне вести из “Лоре”. Миланово прво писмо, отворено, које сам добила са печатом Међународног Црвеног крста, није ме охрабрило, али јесте оснажило да не посустајем.

НЕМЕТИН, 14. АВГУСТ 1992.

- После четири месеца, мој супруг је овде размењен. Дочекала сам га у Београду. Једва сам га препознала. Био је слабији најмање 20 килограма, а био је громада. Поломљена ребра, сломљен нос. Месецима није могао да спава, а није желео да прича... Тек после, говорио је да су се над њим иживљавали Томислав Дуић, командант логора “Лора”, а још монструозније његова тадашња жена Тања. Долазила је, мада је негде била медицинска сестра изван тог логора, само да туче и пребија. Милан је, захваљујући томе што је његов нестанак пријављен Међународом Црвеном крсту, смештен у блок где су били затвореници о којима је у овој организацији пријављен нестанак. Причао ми је да је из блока Ц мало ко претекао смрт. Тања је долазила у пилотским чизмама. Газила људе до бесвести. А после... После их је газила да се освесте. Милан је причао да је присиљаван да уз псећу кућицу лаје. Да, са осталим затвореницима, лови мишеве. Али то није било довољно. Морао је да буде пажљив док јури хрватске мишеве. Упућивали су га да пере затворске нужнике. Тамо је затицао делове људских тела. Док је о овим ужасима говорио, мој супруг није био острашћен. То ми је био сигнал да није духовно клонуо.

Душан у наручју оца

БЕОГРАД, 1997.

- Милан и ја смо добили Душана, нашег “команданта”. Потискивали смо пред дететом преживљено, али како да све то пред дететом прикријеш. Стасавао је са очевим заточеништвом и тортуром у “Лори”. Преживљавао и приче које су у нашу кућу доносили Миланови логорски мученици, а то су биле ужасне приче.

ВРЧИН, 2002.

- Мој супруг, пензионисан је уочи самог НАТО бомбардовања, али се ипак придружио колегама у одбрани земље. После пензије, укључио се у једну приватну авио-компанију. И погинуо, изнад Врчина. Нашег сина је то покренуло да се на свој начин одужи оцу.

ИЗНАД СВАКОГ ЗЛА

СЛАЂАНА и Душан Мићић говоре: - Нема тог капута који би могао да сакрије сву црнину злочина Тање Дуић Белобрајдић. Не само један роман, већ ни хиљаду других не би било довољно да ова “миротворка” опере савест. А, ми смо довољно јаки да се издигнемо изнад сваког зла.

Тања Белобрајдић фото facebook

ДУШАНОВА прича: Шеснаест година сам напунио, прошло детињство, а као да није, имао сам “грешку” да од треће године памтим. Онда сам, у својој шеснаестој, одлучио да, како год, потражим ту Тању Дуић Белобрајдић и упитам је зна ли она кога је мучила. Мој отац је био пилот транспортног хеликоптера који је превозио рањенике. Пре него што сам почео да трагам, у нашу кућу је дошао породични пријатељ Тончи Мојић. Отворио компјутер... Испред мене су била очева сведочења, али и сведочења других заточеника у “Лори”. Нашао сам Тању преко "Фејсбука". Уследила је преписка. Правдала се да она није та Тања, да није била у “Лори”, одговарала фразама, а на крају је ипак признала да је “њена једина грешка што је била жена Томислава Дуића”.