Војвођанске приче: Житница из мочваре никла

НЕКАКО баш у време када је Вук Стефановић Караџић намеравао да се из Земуна отисне пут Беча, област данашње Војводине била је поплављена целих девет месеци. Хтео - не хтео, српски просветитељ морао је путешествије да одложи док мочварна земља панонска не упије вишак воде. Дунав и Тиса немилосрдно су плавили ове крајеве, а канала тада још није било.

Данас су војвођански водотокови, речни и каналски, умрежени у Хидросистем Дунав - Тиса - Дунав у дужини од 960 километара. Канали су махом прокопани у време Аустроугарске царевине, а највећа заслуга за то припада браћи Јожефу и Габору Кишу. Била је то прва фаза у историјату војвођанске каналске мреже.

После Другог светског рата, у југословенској ери, канали у Војводини умрежени су у Хидросистем ДТД по идеји инжењера Николе Миркова. И тек те 1977. године, пошто су окончани деценијски радови на Хидросистему, Војводина је постала права житница.

Први канали изграђени су почетком 18. века. У Банату је 1718. године започето ископавање канала дугог 70 километара, од Темишвара до Клека. У Бачкој су прокопана два - први 1785. између Куле и Врбаса, други две године доцније од Сивца до Врбаса.

Претеча данашњег војвођанског хидросистема без сумње је Велики бачки канал, дугачак 114 километара, од Бачког Моноштора до Бачког Градишта. Грађен je између 1793. и 1801. године по пројекту браће Киш. У то време Енглеска је предњачила по изградњи канала (само Темзу повезује педесетак канала). У Манчестеру 1761. отворен је Bridgewater канал, ремек-дело тандема инжењера Џона Гилберта и Џејмса Бриндлеја, а тамо се затекао и млади војни инжењер Јожеф Киш, родом из Будима а пореклом из Апатина.

Фасциниран енглеским достигнућима, Јожеф Киш и његов брат Габор, такође војни инжењер, долазе у Бачку 1780. године те израђују пројекат за Велики бачки канал. Градња уз свечаност започиње 6. маја 1793.

- Био је то највећи пројекат те врсте у тадашњој Европи, а изградњу су пратиле многе специфичности - каже мр Драган Дунчић, некадашњи директор Републичке агенције за просторно планирање. - Први пут у дуговекој историји аустријског царства, држава није стала иза једног огромног пројекта, већ је то препустила акционарском друштву.

Ни тада овакви подухвати нису ишли "глатко". Већ у почетку запело је код радне снаге. Браћа Киш, наиме, предвидела су да се комплетан посао на Великом бачком каналу уради добровољно и "на мишиће". Осам месеци у години, требало је да ради око 5.000 радника - добровољаца, а међу њима и 50 тесара, 40 зидара и 60 двопрежних кола, јер, требало је ископати око пет милиона кубних метара земље, изградити четири преводнице, 21 мост и мноштво помоћних зграда.

Радови су се одужили због муке с новцем јер је велепоседницима порастао апетит за зарадом. Увидели су да је реч о огромном подухвату, те су прецењивали вредност свог земљишта. Уз то, Дунав је повремено умео да се узјогуни и за тили час поплави и "збрише" део ископаног канала, а ни подземне воде нису мировале.

Радови су ипак напредовали, мада су ашови за кубикаше морали да се навбављају чак у Лихтенштајну, а понтонски мостови прављени су у Бечу од дереглија са горњег тока Дунава. Тако се змијолики каналски прокоп просечне дубине три метра, а ширине од 17 на дну, до 25 метара на врху, упорно примицао Тиси. Све до октобра 1797. када је акционарско друштво банкротирало, а Јожеф Киш на основу анонимних интрига пао у немилост и уклоњен је са чела свог животног подухвата.

Радови су поверени државном грађевинском инжењеру Станиславу Хепеу. Свечаност завршетка канала, који је тада прозван Јожефов канал, уприличена је на преводници код Врбаса 1. маја 1802, без присуства идејних твораца. Јожеф је приредбу посматрао из свог оближњег летњиковца.

Историјски записи веле да је тај канал био најскупљи привредни објекат аустријске царевине и Европе - коштао је 3.062.690 форинти. Прокопан је 67 година пре чувеног Суецког канала. Занимљиво је и да је од укупно пет водених преводница на Великом бачком каналу, преводница Бездан прва у Европи изграђена подводним бетонирањем. У ту сврху најпре је изграђена фабрика бетона, а радовима је руководио инжењер Јохан Михалик.

- Велики бачки канал не само да је скратио пловни пут од Будимпеште до Беча, него је допринео и исушењу мочвара и стварању плодног, обрадивог земљишта у Војводини - наглашава мр Дунчић.

Уз канал су почела да ничу бројна насеља, развијало се занатство, трговина, бродоградња, индустрија, а Бачка је постала једно од најразвијенијих подручја у региону. Велики бачки канал, у оно време описиван као једно од европских чуда, постао је претеча и ослонац доцнијег моћног Хидросистема Дунав - Тиса - Дунав.

Идеју о хидросистему 1947. изложио је инжењер Никола Мирков (Нови Сад 1890 - Цирих, 1957) који је Средњу техничку школу завршио у Бечу, а студије у Будимпешти. Рад на Мирковљевом плану за изградњу хидросистема трајао је читаву деценију, док је он грађен од 1957. до 1977. За изградњу је држава определила 4,5 милијарде динара.

Мирков је пратио светску литературу о хидроградњи, те се залагао да најновија достигнућа буду примењена и у Војводини. За заливне системе предложио је подземне бетонске цевоводе, као у Калифорнији, као и техничку сарадњу с Италијом и Француском, јер су те земље имале драгоцена искуства у изградњи система у Алжиру и Тунису.

Хидросистем ДТД данас је јединствена мрежа коју чини 649 километара канала, од којих је 600 километара пловно, брана на Тиси код Новог Бечеја, 25 устава, 16 преводница и пет црпних станица. Она повезује токове Дунава и Тисе и представља систем за одводњавање унутрашњих вода, наводњавање, одбрану од поплава, снабдевање водом, одвођење употребљених вода, пловидбу и туризам.

За одбрану од поплава изграђено је 1.362 км насипа и других заштитних објеката, којима се од великих вода штити око милион хектара земљишта са 260 насеља.

Канали Војводине вековима су имали пресудну улогу у животу овог дела региона, али ни дан-данас нису уврштени на списак светске културне баштине као што је случај са већином историјских канала Европе.

Велики бачки канал, артерија Хидросистема ДТД и трговачки пут којим су некада пловили бродови од Румуније до Беча, није доспео на листу културне баштине, али јесте, нажалост, на ступце домаће и иностране штампе као црна еколошка тачка у делу водотока код Врбаса.

JАД БЕЗ ВОДЕ, МУКА С ВОДОМ

- ПРИРОДА нам је дала најплоднију земљу у Европи, али нас у исто време та природа плави и уништава. Природа нам је дала и жарко, скоро тропско лето које нас уништава сушом - записао је Мирков. - Треба се родити, одрасти и живети у овој бескрајној низији. Треба дубински и до сржи осетити ове јаде са водом и муке без воде и ту вечну борбу с њом.