Хероина молила Недића за помоћ!

МНОГО је тога непознатог до данас остало о Милунки Савић, хероини балканских ратова и Првог светског рата, између осталог и то како и од чега је живела током окупације Београда 1941-1945. Према једном писму које је редакцији "Новости" уступио праунук ратног премијера Милана Недића, очигледно је живела више него бедно.

Ово писмо, до сада необјављивано, сасвим случајно открио је др Александар Стојановић из Института за новију историју Србије. Писмо упућено Недићу, 11. фебруара 1943, нађено је међу документима Председништва министарског савета.

"Господине председниче, молим Вас да се заузмете да ме поставе при Штабу четничких одреда у Београду", пише Милунка Савић. "Господин војвода Пећанац примио ме за курира у октобру месецу, са службом у Београду, при Љишком одреду, где сам примала плату. Сада, пошто су одреди расформирани, остала сам без службе. Молим Вас да ме врате ма при ком одреду. За тежак физички рад нисам, јер сам у годинама. Сиромашног сам стања, помоћи никакве немам, а имам четворо деце која иду у школу. У нади да ћете ми изаћи у сусрет, остајем учтива, Милунка Савић, добровољац-наредник, носилац Карађорђеве звезде са мачевима."

Стојановић објашњава да се документ налазио на сасвим неочекиваном месту, у фонду где би требало да буду записници са седница Недићеве владе, за којима је трагао:

- Записнике нисам нашао, али јесам бројна писма у којима су грађани Србије ратног премијера молили за помоћ или да буде кум њиховом детету. Међу њима је и ово писмо.

Милунка је већ у краљевини била запостављена, што је, додаје, била судбина многих хероја из Првог светског рата, и то не само код нас.

Видоје Голубовић, један од аутора књиге "Милунка Савић, витез Карађорђеве звезде и Легије части", каже да истраживачи њене биографије нису наишли раније на ово писмо и додаје да је она била неписмена, па је само могла да га диктира.

- Није тајна да је била у тешком положају и пре, и током рата, и после њега. Нема пуно података о томе како је живела за време окупације, па ни да је била курир код Пећанца. Не знам како је онда касније, после ослобођења, могла да добије папир који јој гарантује сва грађанска права. Али очигледно да је у својој кућној болници на Вождовцу, где је лечила и четнике и партизане, помогла неком важном комунистичком функционеру - каже Голубовић.

Каже да се поуздано једино зна да је због своје болнице, где је сакупљала лекове и храну, плела и шила и за Титове и за Дражине, имала проблеме, али нигде не постоји званичан податак да ју је Специјална полиција ухапсила, нити да је била у бањичком логору, што је често објављивано.

Да је Недић можда ипак изашао свом саборцу у сусрет, на неки начин потврђује признање њеног унука Дејана Станкова, пре пет година, за "Новости". Он је тад рекао да ју је за време окупације влада запослила као државног заступника.

И Александар Недић верује да је његов прадеда помогао Милунки и каже да је ово писмо "побило још једну лаж комунистичког режима - да Милунка ништа није добила":

- После побијања тврдњи да су логори у Србији били под јурисдикцијом Недића и побијања његове кривице за Холокауст, подносиоци захтева за рехабилитацију доказаће још једном да је "истина" коју су писали они око Јосипа Броза нетачна.

Милунка Савић била је жена са највише одликовања у историји ратовања. Због неизмерне храбрости Французи су је прозвали "српска Јованка Орлеанка". У балканским ратовима 1912. и 1913. борила се преобучена у мушкарца. У Првом светском рату била је део Гвозденог пука, најелитнијег Другог пука српске војске Књаз Михаило. Добила је многа одликовања, међу којима и Орден Легије части, Албанску споменицу, медаљу "Милош Обилић", француски Ратни крст са златном палмом. Умрла је 1973, а њени посмртни остаци су пренети у Алеју великана тек 2013. године.