Војвођанске приче: Историја љубави човека и земље

У КУЛПИНУ, питомом месту удаљеном двадесетак километара од Новог Сада, смештен је једини музеј пољопривреде у Србији. Две зграде које га чине су, заправо, део комплекса у чијем средишту је прелепи дворац Дунђерских, породично-економске династије која је упечатљиво обележила простор северно од Саве и Дунава у другој половини 19. и првој половини 20. века.

- Цео комплекс се простире на пет хектара, а једна од две зграде, у којој је наша збирка, у доба Дунђерских, била је коњушница, ковачница и машинска радионица. Друга је, опет, служила као магацин за хмељ, који су тада производили у великим количинама - прича нам Филип Форкапић, виши кустос Музеја Војводине коме припада и несвакидашња кулпинска збирка.

Од најстаријих времена до данас, пољопривреда је, наравно, била основна делатност у Панонији, укључујући и њен српски део. Још почетком седамдесетих година прошлог века, покојни професор Пољопривредног факултета у Новом Саду Веселин Лазић, почео је да прикупља предмете који говоре о њеној историји, да би 1993. све то било обједињено управо у Кулпину.

- Данас имамо око 500 предмета, алата и машина, почев од оних најпримитивнијих, направљених од камена или јеленских рогова, а пронађених у околини бачког села Свилојева, до првих трактора који су, између два светска рата, почели да стижу и на наше оранице - каже Форкапић.

Парна локомобила енергијом покретала вршалице за жито, а ложена биљним отпацима, Фото Дарко ДОЗЕТ

Реч је о америчком трактору марке "мек кормик" из тридесетих година, са огромним задњим точковима, металним, наравно, пошто пнеуматика за ту врсту машина тада још није било. Уз њега, о времену и технологији тог доба сведочи и нешто млађи "канџаш", трактор произведен 1942. у Будимпешти, у чувеној фабрици "Хофнер-Штранц-Клајтон-Шателворт".

- Реч је о четири власника који су производњом трактора одвојено почели да се баве на разним крајевима света, укључујући и САД, да би се доцније спојили у једну фабрику - објашњава Форкапић.

Надимак "канџаш" је, иначе, настао због шиљака на задњим, металним точковима који су убрзавали кретање машине приликом обраде земље. За вожњу по уређеним путевима, на трактор су, иначе, монитирани нешто већи, глатки метални точкови.

Када је о бившој Југославији, а тиме и о Србији реч, први трактори направљени су у београдском предграђу Раковица, почетком педесетих година прошлог столећа. Пре појаве дизел-мотора 1954. године, по лиценци чешке фабрике "Прага" произведено је око 500 "задругара Т-8", у чије резервоаре је сипан бензин. Једини који је сачуван на територији данашње Србије, јесте управо онај који се може видети у Кулпину.

- Мотор и волан ове машине су чешки, док су остали делови рађени код нас, и то су били првенци наше индустрије трактора - каже саговорник "Новости".

А, када већ поменусмо погонско гориво, употреба биомасе о којој се у нас, без резултата, данас толико говори, заправо није никаква новина, напротив. Парна локомобила из 1905. године, која је својом енргијом покретала вршалице за жито ложена је, наиме, управо биљним отпацима.

- Ложиште је, као што видите, огромно, а локомобила је на сат производила 200 килограма водене паре, што је било довољно да тадашње вршалице могу да раде пуном снагом. Ова је, иначе, била покретна и превожена је са парцеле на парцелу, а у збирци имамо и једну статичну, до које је са њива допремано неовршено жито - вели Форкапић.

И у то време, али и много деценија доцније, машине на нашим пољима биле су права реткост. Заправо, све до краја прве половине прошлог века, земља је углавном обрађивана уз помоћ коњских запрега и плуговима, дрљачама, тањирачама, шпартачима, сејачицама и другим алатима примереним тој врсти обраде. Отуда у кулпинском музеју и на десетине тих алата, наравно из различитих фаза њиховог усавршавања.

- Најстарији, једнобразни дрвени плуг датира из друге половине 19. века и овде је донет из банатског села Бегејци - открива наш домаћин.

Филип Форкапић крај дрвених плугова из прве половине 19. века

У то доба скоро свако војвођанско место имало је и свој грб, а готово у сваком од њих један од симбола био је управо плуг. Отуда у кулпинском музеју и неколико репрезентативних примерака таквих грбова, од Бингуле и Јаска, преко Марадика, Шатринаца и Нерадина, до Беочина и Бачке Тополе. Ту је, најзад, и икона Светог Харалампија, заштитника орача, којег земљоделци српске Паноније традиционално обележавају сваког 23. фебруара.

МОНТИРАНИ И У НОВОМ САДУ

ФАБРИКА "Хофнер-Штранц-Клајтон-Шателворт" је 1925. године отворила и погон у Новом Саду, где су монтиране њене мање пољопривредне машине. Налазила се на углу Кисачке и Темеринске, у кући у којој је претходно била чувена кафана "Три круне". После рата погон је национализован и припојен предузећу "27. март", које већ одавно не постоји.

Трактор "канџаш" са шиљцима на задњим точковима

НА ИМАЊЕ ДУНЂЕРСКОГ - НА ПРАКСУ

ДВОРАЦ у Кулпину био је, заправо, летњиковац Ђорђа - Ђоке Дунђерског, а у коњушници, у којој је данас музеј, он није држао радне, већ тркачке коње.

- На дворац је било наслоњено његово имање од око 2.000 јутара, које се протезало ка тадашњем Гуљкесу, а данашњем Бачком Маглићу, а радни коњи и опрема су били смештени по зградама подигнутим у атару - вели Форкапић. - Ђока је природне науке завршио у Хајделбергу, имање му је за то време било врло модерно, па су између два рата овде на праксу долазили студенти пољопривредних факултета у Земуну и Загребу.