Војвођанске приче: Сафари суботичког барона

ПОСЛЕ уводних говора међу нама је кружила кава-кава коју сам пио из шоље од кокоса, специјално прављене за мене. И данас је у мом поседу и увек ће ме подсећати да сам био и ја поглавица на Самои - непосредно по повратку из Полинезије, записао је Суботичанин Оскар Војнић (1864-1914).

Они које је реченица суботичког аристократе, страственог ловца и пустолова, подсетила на део из романа Жила Верна "Пут око света за осамдесет дана", нису много омашили. Живот суботичког барона, потомка велепоседника Војнића, није се разликовао од живота јунака најзанимљивијих авантуристичких романа.

Као потомак аустроугарске племићке породице, лишен материјалних брига, Оскар Војнић, после завршене гимназије у Суботици, одлази у Будимпешту на студије права. По добијању дипломе, враћа се у родни град, продаје посед од 750 јутара земље за 300.000 форинти и отискује се на пут у далеке и тада недостижне пределе.

Са само двадесетак година, посетио је Египат, Палестину и Крф, а пре тридесете, тачније 1893. отиснуо се и у Северну Америку. Само пет година касније, кренуо је ка скандинавским земљама и стигао све до Шпицберга. Током 1904. налази се у Русији, а следећу годину проводи у Италији.

Међутим, путовања по развијеним земљама нису била довољна да утоле његову жеђ за авантуром, коју је још више продубљивао русоовски мит о "племенитом дивљаку". Наиме, европска интелектуална елита тога доба, којој је и Војнић припадао, чврсто је подржавала уверења Жан-Жац Русоа о човеку који је "нетакнут културом" у свом природном стању добар и да излаз из скучености модерног доба треба тражити ван граница Европе, у такозваним примитивним заједницама.

- У том духу, крајем 1906. године Оскар Војнић креће у експедицију у најнедостижније делове света - подсећа етнолог Арпад Пап. - Бродом у који се укрцао у Трсту отпловио је до Кине, југоисточне Азије, Аустралије, Новог Зеланда и острва Тихог океана - Тахити, Фиџи, Тонга, Самоа. Потом су уследила путовања по Африци, посећује Уганду, Судан и Кенију, онда и Индију и Индонезију, где одлази на Суматру, Јаву и Бали.

Путовања су личила на сафари јер се на њима бавио својом другом љубављу - ловом. С тих ловачких похода доносио је трофеје, фотографије, као и накит, оружје, одећу и разне предмете које је користило локално становништво.

Ток путовања Војнић је бележио у путописима. За његовог живота штампано је чак осам збирки на мађарском и енглеском језику, које је обогатио фотографијама локалног становиштва и њихове одеће, грађевина, сценама из свакодневног живота, као и нетакнуте природе...

Приликом посете полинезијским селима, први пут се сусрео са древним обредом испијања кава-каве, психоактивне супстанце са благо опуштајућим ефектом, без које се није могао замислити ниједан важнији догађај. На скоро истоветан обичај - жвакање лишћа бетела, нешто касније, наишао је у Индонезији. Посуде и алат за припрему и чување кава-каве и бетела чине велики и важан део његове океанијске и индонежанске збирке. Поред њих, поседовао је неколико драгоцених примерака полинежанских простирки - тапа, начињених од коре дрвета и осликаних геометријским мотивима и симболима, које се данас могу видети у свим престижним галеријама и музејима света.

Почетак Првог светског рата затекао је Оскара у Африци. Под мистериозним околностима, смрт га стиже на 50. рођендан, током боравка у Порт Саиду, у Египту, и тако напречац прекида путничку и животну одисеју одважног човека, који је својом ногом крочио на све континенте наше планете. Иза богатог и садржајног живота оставио је траг који и данас можемо пратити захваљујући његовој богатој заоставштини.

OТПОРНОСТ НА МАЛАРИЈУ

Лов је био велика страст Оскара Војнића, који у својој књизи "Бритиш Индија" каже да је "највероватније извесну имуност на маларију стекао када је у својим млађим годинама дане проводио трагајући међу трском за дивљим паткама Лудоша и Палића. Јануара 1895. покренуо је у Суботици гађање глинених голубова. Он сам, са 30 метара раздаљине, знао је без грешке да погоди 15 голубова. Освајао је бројна одличјна на такмичењима у стрељаштву, а за супарнике организовао је водени лов на Палићу.

ПОКЛОН МУЗЕЈИМА У СУБОТИЦИ И БУДИМПЕШТИ

Око тристо предмета са многобројних путовања из Африке, Азије и Океаније, завештао је Оскар Војнић Градском музеју у Суботици, и они чине део Ваневропске збирке, која се чува у посебним условима. Исто тако, Мађарском националном музеју у Будимпешти оставио је 150 предмета.

Тибор Секељ, такође суботички светски путник и есперантиста, у биографији Оскара Војнића наводи да су локалне новине пренеле вест како је у мају 1913. године поклонио свом родном граду пет сандука етнографских предмета.

ТИКИ ФИГУРА СПОЈ СА ПИКАСОМ

О томе колико Војнићева интересовања прате интелектуалне идеје европске авангарде, најбоље говори чињеница да је у Полинезији боравио 1907. године, истовремено када Пикасо. Тамо је купио свој први предмет "примитивних" народа - полинезијску тики фигуру. Фигуру је купио и Пикасо, који је такође био очаран њоме, и из те фасцинације настао је Пикасов кубистички период.