Јово на јесен пуни 110, доброг је здравља, пише есеје

СОБА Геронтолошког центра у Сарајеву. Чим се у њу укорачи угледа се "библиотека", а испод ње сто "затрпан" књигама и папирима. За њим седи мушкарац сребрне косе са лупом у рукама. Пажљиво ишчитава странице два своја опширна есеја. Оба посвећена "Горском вијенцу" - један о гуслама у овом делу, а други о Вуку Мићуновићу. Пре него што их преда за штампу врло концентрисано проверава свако слово, реч, зарез...

И ништа не би било необично у томе што се пензионер бави научним књижевним радом да "јунак" ове приче нема 110 година! Име му је Јован Јовановић. Надимак му није као чувеном песнику чика Јови, али по свему другом он је прави "змај"! Доброг је здравља, виталан, изузетно бистрог ума, ведар, духовит, насмејан...

- Не знам која је тајна моје дуговечности - скромно прича чика Јово. - Генетика сигурно није. Истина је и да никада нисам пио, ни пушио, да кафу нисам пробао. Гладан сам био више него сит. Али, ако осим божје милости, постоји неки рецепт моје дубоке старости, онда је то - страдање! Муке су ме челичиле. Патње и страдања је за ових мојих 110 лета највише било. У једном животу преживео сам пет ратова - оба балканска, оба светска и овај последњи најкрвавији... У Првом светском рату страдао ми је отац Перо, поткрај Другог сестра Љубица... Дивну супругу Загорку, због које сам се доселио у Сарајево, изгубио сам 1973. Деце нисмо имали... Једини рођаци, потомци моје сестре, живе у Црној Гори... Не долазе...

Рођен у Брчели код Бара, септембра 1906. године, Јован Јовановић је, како нам прича, одрастао у немаштини. Али, школа и књига су га увек занимали. Школовао се, вели, гладан и бос. Руски језик и књижевност дипломирао је у Београду 1934. године, а прво запослење добио је у Гимназији у Беранама. Током Другог светског рата надничио је у Подгорици "за четири деке хлеба и кашику чорбе"... После рата постављен је за првог директора Гимназије у Фочи, где је истовремено предавао руски језик и филозофију. Али не задуго.

- Априла 1946. ухапсили су ме "ознаши" и везаног одвели у затвор на Цетињу, у "црногорски Дахау" - наставља чика Јово. - Пола године су ме мучили, били, тражили кривицу које није било. О том ни данас не могу да причам... После сам радио у гимназијама у Пљевљима, поново у Фочи, па у Сарајеву. Јануара 1957. прешао сам у сарајевску Универзитетску библиотеку и ту радио до пензије. Ту сам у миру могао да истражујем и да се посветим књижевности. До сада сам објавио 222 научна рада.

Не скрива задовољство што ће остати упамћен као, званично, "најстарији човек на Балкану који се и после 100. године бави истраживањем и писањем". Деценијама уназад пише углавном есеје. У 104. години објавио је "Есеј о сељаку", у 105. истраживање "Утицај улице на васпитање деце", у 106. "Плач у 'Горском вијенцу'".

- Последњих година потпуно сам се посветио најдетаљнијем проучавању "Горског вијенца" - каже чика Јово. - Све слободно време проводим са својом пријатељицом Фахиром Турковић. Не знам шта бих без ње, а и она без мене. У дом сам дошао марта 1996. године, а она дан пре мене. Нераздвојни смо, врло блиски већ две деценије. Човек не може бити сам! А, старима, посебно нама, потребна је љубав. А добијам је од Фахире, мог бившег ђака сада професора др Марка Вуковића из Требиња, директора Геронтолошког центра Исмета Скока и запослених... Они ми продужавају живот и хвала им на много љубави коју пружају старцу од век и кусур.

Фахира Турковић и Јован Јовановић

БИТИ ЧОВЕК, ПРЕ СВЕГА

МЕНЕ, Србина из Црне Горе, последњи рат затекао је у Сарајеву - тешко, са паузама прича чика Јово. - Стан ми је срушен 1992. године и пет месеци живео сам по подрумима и склоништима. У гранатирању, марта 1993, тешко сам рањен у ногу. Оперисан сам и преживео само захваљујући добрим људима... Зато, младе пред којима је будућност, подсећам на речи Максима Горког: "Човек, како то гордо звучи."