Страх од Стаљина продао ремек-дело!

ЈЕДНА вест из црне хронике пре неку годину је изазвала тихо узбуђење међу љубитељима ликовне уметности. У подруму једне куће у близини Сремске Митровице, у добро обезбеђеној дрвеној кутији, седам година после спектакуларне крађе у Музеју Новог Сада, пронађена је скупоцена слика "Портрет оца" чувеног холандског уметника из седамнаестог века - Рембранта. Уље на дрвету из 1630. године било је конзервирано и упаковано, тако да је неоштећено враћено у градски музеј.

Таблоидни "експерти" одмах су реаговали тврдњом да Рембрантов "Портрет оца" или "Портрет старца", како је оригинално име слике, вреди десетине милиона евра. У том убеђењу живело се подуже, док се није огласило руководство Рембрантовог музеја из Холандије, саопштивши да слика пронађена у подруму куће у Сремској Митровици није оригинал, јер се аутентичан "Портрет оца" налази у Земаљском музеју Тирола у Инсбруку. И тако је, преко ноћи, вредност "пронађеног оца" спласнула на само неколико хиљада евра.

МЕЂУТИМ, када бисмо зачепркали по архивској грађи, наишли бисмо на податак да се код нас заиста налазило једно оригинално Рембрантово дело, које је улазило у ред његових најскупљих и, по димензијама, највећих радова. Кнез Павле Карађорђевић, страствени колекционар, одлучио је да брату од стрица, првом југословенском краљу Александру I, купи једну Рембрантову слику, занимљивог садржаја и с врло нијансираном политичком поруком.

Трагове о томе како је у Београд стигло платно чувеног холандског уметника оставио је Милан Кашанин, у једном од првих бројева "Уметничког прегледа" чији је издавач био Музеј кнеза Павла: "Од 1931. 'Квинт Фабије Максим', по сразмерама једна од највећих слика Рембрантових (179 пута 177 центиметара), налази се у Краљевској колекцији у дворцу на Дедињу. Одржана је у врло добром стању - сем што је местимице ретуширана - слика је и сигнирана и датирана. Последња цифра од године није јасна и може да буде и 3 и 5. Судећи по сликарским поступцима, вероватније је да је дело из 1653. него из 1655. године."

Кашанин даље пише о путешествију ове слике по Холандији и свету, које није баш лако пратити. У деветнаестом веку слика се налазила у Лондону, код познатог колекционара Њугаса, а у Београд је пренесена из Минхена, из чувене Немешове збирке.

Имајући у виду целокупно Рембрантово стваралаштво, садржај ове композиције сасвим је неуобичајен. По свему судећи, Рембрант је инспирацију пронашао у класичном примеру поштовања власти и ауторитета из римске историје. Млади римски конзул Квинт Фабије Максим дочекује свог оца (кога Сенат шаље с порукама) и заповеда му да сјаше с коња и ода дужно поштовање једном конзулу, иако је тај конзул његов син. На то му старац одговара: "Не омаловажавам ја, сине, твоју велику власт, него сам хтео да те искушам да ли знаш поступати као конзул..."

ПОЧЕТКОМ децембра 1944. године "Борба" је објавила текст о штети коју је за време немачке окупације претрпео Музеј кнеза Павла. У датим подацима из тадашњег Повереништва просвете, које је "предузело мере да се зграда музеја ослободи и поправи" нема "Квинта Фабија Максима".

О томе шта се догађало у дворском комплексу на Дедињу непосредно после ослобођења Београда, постоји веома мало података. Зна се да је стављен под јаку партизанску стражу и одмах резервисан да буде резиденција "друга маршала".

- Причало се да су недовољно образовани ослободиоци, наводно је међу њима било и совјетских војника, ножем исекли једну слику и на њој секли сланину и кисео купус... да су други пуцали у фреску у куполи дворске капеле, у чело Исуса Христа - забележио је књижевник и историчар Милорад Јанковић.

Арсенал тих прича и причица био је повелик, али и непоуздан. Многи детаљи су сазнавани тек после две или три деценије. О Рембрантовој слици "Квинт Фабије Максим" се шапутало, најпре у страху од Озне, а затим од Удбе, да би све донедавно ово драгоцено и баснословно вредно дело било обавијено сенком заборава. Оно што истраживаче судбине ове слике (али не само њене, већ и десетине значајних уметничких творевина која су нестала у том периоду) највише збуњује јесте чињеница да нова комунистичка власт није уништавала значајније уметнине, па чак ни оне верског, црквеног карактера. Међутим, "зла година натера и орла да зимује међу кокошима". Резолуција Информбироа и претње које је из Москве слао дојучерашњи вођа и учитељ Џугашвили унели су дозу страха у ново југословенско вођство. Тада је, по свему судећи, наврат-нанос продато на десетине слика, а наводно је међу њима и Рембрантово ремек-дело. Новац је полаган на један анонимни конто у Швајцарској, јер је руководство било свесно да ће морати да иде из Југославије уколико дође до напада Совјетског Савеза и да им из емиграцији ваља наставити борбу. А борба без пара не би ни била нека нарочита борба.

О ОВИМ намерама најбоље сведочи дневник Јосипа Броза Тита који је водио од проглашења Резолуције до 1951. године. Ево његових речи забележених 21. и 26. децембра 1950. године:

21. X 1950.
"Данас је све у знаку припреме за прославу деветогодишњице оснивања наше славне армије. Навечер сам био с друговима на академији, гдје је држао реферат генерал Ђуро Лончаревић (начелника Управе за морално-политичко образовање Генералштаба ЈНА). Био сам врло незадовољан, као и сви ми, јер је реферат био сувише изазивачки (према Совјетском Савезу). Одмах сам наредио на лицу мјеста, иако је већ био у штампи, да се избаце сва она мјеста гдје се са изазивачком оштрином говори о нападу (Совјетског Савеза) на нас.

Послије академије сам код моје куће дуго сједио с друговима Кардељом, Марком и Пјидом и разговарали о томе шта све морамо предузети у случају напада (Совјетског Савеза) на нас, у случају да ми не издржимо дуги рат на нашој земљи. Ја сам питао другове шта мисле о томе да се ми повучемо и ван наше земље с јаком армијом и да се касније с таквом и вратимо јер ћемо само на тај начин спасити социјализам у нашој земљи.

Сва тројица су се потпуно сложила као што су се дан раније сложили Гошњак и К(оча) Поповић."

Рембрантова слика "Квинт Фабије Максим", која је нестала из наше земље

26. X 1950.
"РАЗМИШЉАО сам много посљедњих дана о случају напада на Југославију са стране (Совјетског Савеза) и његових сателита, о стратегији нашег отпора итд. Ја сам, у случају општег свјетског рата у коме би горње земље напале у првом реду Југославију, подијелио рат у три фазе и то:

Прва фаза, комбинована одбрана наше земље с регуларним и партизанским јединицама, друга фаза, усљед надмоћности непријатеља, повући главнину војних снага и омладину из земље у одређене базе ради реорганизације и припреме за трећу фазу, а у земљи водити партизански рат са почетним снагама од не више од 100 до 150 хиљада бораца".

Забележио је ово Броз, а тада се причало, а и данас се говорка по Београду, да је тих десетак слика продао нико други до чувени колекционар Мимара (онај који је свом Загребу поклонио највећи музеј сумњивих уметничких дела). Причало се и да је Рембрантову слику добио на поклон лично Стево Крајачић. Међутим, реалност је увек много мање романтична од литерарних и службених персифлажа.

Један посленик јавне речи неколико пута разним писанијама покушава да скрене пажњу како се ово ремек-

-дело налази код кнеза Александра Карђорђевића, сина кнеза Павла. Изгубио је из вида само две чињенице - да је кнез Павле испраћен из Београда само са личним пртљагом. А чак и да је код његовог наследника, то би значило да је у поседу власника. Зашто би власник крио да је слика код њега.

ПОСЛЕДЊИ траг је показивао да је Рембрантов "Квинт Фабије Максим" у Швајцарској. Краљ Петар II добио је 1956. године понуду из те земље да откупи слику која је украшавала двор његовог оца. Наравно, сума је била баснословна, а он није имао пара...