У Радетовој торби пензија, брашно и лекови

ПО киши и снегу, али и кад упече звезда, теренском "нивом" или пешице, поштар Раде Јоковић стиже до најзабаченијих села подно старог града Јелеча. На опустелој планини Рогозни онемоћалим старцима једина је веза са светом, а осим писама и пензија, често им носи лекове и брашно, оверава књижице, плаћа струју...

Рогозна заузима огроман простор између Косова и Рашке области и важи за најзапостављенији део Србије. Због беспућа и сиромаштва, са Рогозне се одселило чак 80 одсто становништва, а у планинској забити остали су махом онемоћали старци о којима најчешће нема ко да брине, често ни да их сахрани. Једини човек који их повремено посећује и колико год му могућности то дозвољавају помаже је Раде, поштар из Лукара, села у подножју планине.

Свакодневно из Лукара преко Беланске Раде креће ка Дедилову, Грубетићу, Отесу, Јелечу, Војковићу, Врановићу, Дргочеву, Жуњевићу, Знуши... Покрива и приградско насеље Мур и још десетине расутих села и заселака у месној заједници Лукаре. Некада мора и заобилазно, преко Рибарића, па поред језера Газиводе до забитих села у врлетима планине. Из матичне поште у Краљеву добио је половну "ладу ниву", којом не може баш до свих села, па да би уручио писмо или пензију, често мора и сатима да пешачи. Не тако ретко, кад је велики снег и блато, и "ниву" мора да извлачи тракторима или запрегом.

- Рођен сам на Рогозни и живим у селу Крчмаре, где су остала још само два-три домаћинства - прича нам Раде. - У суседном селу живи само једна старица, која месецима не сретне човека. Негде два-три онемоћала старца, реткост су млађи људи. Нема ко ни чашу воде да им пружи. Често ме замоле да им из Новог Пазара донесем хлеб, лекове и најосновније намирнице. Шта ћу, мој је народ, а још и у невољи. Моле ме да им оверим књижице, да им уплатим струју и телефон, набавим батерије. Ако ми се уклапају у "трасу" и путни налог, ја то обично и учиним. Дешава се да им у Лукаре стигне пакет, тежак, који нисам дужан да им носим. Пошто знам да бака од 80 година не може да дође по њега, понесем га и буквално унесем у кућу. Каткад у "ниву" натоварим џак брашна, па потом на леђа до неког усамљеног и онемоћалог старца.

Старица Станика Стана Минић (80) из Драгочева живи сама на крају села Драгочево, удаљеног од Новог Пазара више од 30 километара.

- Да не наиђе неки дрвосеча или ловац и да ме не посети поштар Раде, целе зиме не бих срела човека, нити бих имала с ким да проговорим - каже Стана. - Могу да умрем, а да данима нико не зна да сам преминула. Шта бисмо ми без нашег Радета!

Раде наглашава да његови претпостављени у Краљеву и Новом Пазару имају разумевања за све те његове "активности" у радно време и да се труде да му у границама могућности помогну.

- У последње време моја "нива" често се квари, више пута остављала ме је у беспућу, па се надам да ће ми моји шефови у Краљеву набавити неку новију или бар мало бољу, јер би много значила и мени и "мојим старцима" са Рогозне - истиче поштар Раде.