Храним козе и мигранте

КАД са својим мукама мигранти са Блиског истока стигну у Србију из суседне Бугарске, први човек на кога налете је Драган Митов, једини становник димитровградског села Доњи Криводол. Државна граница сече старопланинске масиве и висове и буквало је на пушкомет од Драганове куће. Утабане избегличке стазе преко брда и шипражја воде право до асфалтног пута и куће овог усамљеника, "чувара ватре" подно Видлича, који се ближи шездесетој.

Пут у једном правцу води ка Пироту, а у другом преко Видлича до ближег Димитровграда, где се после ломатања по беспућима избегли смештају, опорављају и аутобусима настављају даље ка Централној Србији.

- Ни сам не знам колико је досад људи овде приспело - каже нам Митов. - Кад сам их први пут видео пре две године, престравио сам се! Било их је десетак, сви млади, зарасли у браде и поцепани. Гладни као гладна година и жедни као да су превалили Сахару. Нахранио сам их хлебом, напојио са бунара, а затим позвао полицију која је дошла и покупила их. Касније су, са мушкарцима почеле да пристижу и жене, па и деца. Било је и жена које су се успут порађале. Свакоме од њих сам помогао колико сам могао, али сам водио рачуна да се не огрешим о закон и да их одмах пријавим полицији. Имао сам гомиле старе обуће и одеће и све сам им поделио, јер је било пуно оних који су били голи и боси. Више стотина их је прошло овуда, али нам ни воћку нису убрали или направили неку другу штету.

Прича са избеглицама се наставља и ове зиме. Митов се већ навикао на ову свакодневицу. Ако их нема данас, налетеће сутра или најкасније прекосутра. Опет ће им дати оно што има и наравно позваће граничну полицију која овуда крстари откад се 2007. повукла војска. У међувремену занима се око стоке од које живи.

КАД ТРИ СЕЛА ПИЈУ КАФУ

- Велики проблем је, каже Драган, бакалска роба и снабдевање хлебом, па је џак брашна обавезан у кући.