Дом поцепаних душа

У ЗНАМЕНИТУ Тешића кућу, усред Горњег Милановца, чији су власници, а и она сама, били узор целој Србији, судбина је узидала нагли, тужан и по њих мучан преокрет, који им је редом прерано гасио животе. Постала је дом поцепаних душа, успомена, уништени симбол пословне части Србије...

Иако припада здањима која је отела комунистичка држава, чиме дели свеопшту судбину, Тешића кућу издвајају многе посебности. Закон о реституцији, поврату одузетог иметка, на њу се неће применити. Док се други грчевито боре да им се отете куће врате, власници Тешића куће, иако сада можда и не би морали да је изгубе, желе да, следећи великодушност свог претка Војимира Тешића, њеног поседника, кућа постане градско здање на добробит младих.

Кућа је неми сведок и споменик доба кад се богатство стицало поштеним радом, генерацијама.

- Војимир Тешић (1886-1940), мој деда по мајци, био је између светских ратова велеизвозник, држао монопол дувана и соли од Суботице до Скопља, имао ланац од 35 дућана... Од чукундеде, преци су ми били трговци. Кућу од 520 квадрата, усељену 1938. пројектовао је Чех Јан Прохал. Предвидевши ново ратно зло, деда, ратник солунац са Карађорђевом звездом, капетан, заветује оца: "Ако се зарати, предај кућу на располагање војсци"! Поносно 1940. пође на војну вежбу у Крагујевац, пољуби ме у чело и паде од смртног срчаног удара... Имао је три ћерке и два сина, сви су помрли од 1949. до 1953. Остао сам једини у породици и од Тешића и Мандића... Од преране смрти ме спасава ћерка Драгана, апотекарка - сетно прича Војимир Мандић (85).

Док нам унук истоименог деде казује мучну судбину, у старачким очима искре сузе за мирисом босиока из дома, крај којег деценијама пролази а одавно није његов.

- КПЈ и Озна су "обележиле" Тешиће, чак и нас децу. Та 1946. нам је судбинска, злокобна. Ручамо, ознаши упадају у кућу, све нас вежу бодљикавом жицом, и децу, протерују преко речице Деспотовице... Остали смо у трену без дома, свега што су генерације деценијама стварале. Без живота... Тешића кућа постаје Комитет КПЈ. Ложили су наш паркет. Моју браћу Симу и Славољуба, и мене, терају да животаримо од истовара вагона, тимарења коња. Научени одмалена на рад и жртву, ипак смо завршили школе. Као грађевински инжењер отишао сам у пензију са тачно 57 година и два месеца уписаног стажа - наставља наш саговорник.

Породица Војимира С. Тешића

Тешића кућа у Улици хероја Дражевића седамдесетих година постаје Пројектни биро "Градитеља". Њој су, пре отимачине, припадали дућани, магазе што још стоје у тој и суседној Улици Милоша Великог. Стиже Закон о реституцији, с њим нада да ће дом бити враћен, али узалудна...

- Пре десет година сам први пут тражио да ми се врати кућа. А објектима око ње располагала је једна фирма у Чачку, чији ми је директор претио са два пиштоља, у својој канцеларији...! Та и друге фирме су с тим здањима "мућкале". На крају, нека су нам враћена, кућа није - вели Војимир, док тужно показује чудом сачувани оригинални пројекат куће Чеха Прохала, а тапију и дедин печат је дедин некадашњи радник, на самрти, свом унуку заветовао да их преда Војимиру.

У међувремену како "Градитељ" нема новца да општини плати дажбине, она прихвата његову понуду да се дуг намири Тешића кућом.

- Општина је, по Закону о јавној својини, у поступку куповине Тешића куће која је у власништву "Градитеља" и под заштитом Завода за заштиту споменика културе. Та средства су планирана буџетом за 2016. Купопродаја ће бити реализована по стицању законских услова за њено отуђење, што очекујемо у наредној години. Њена намена биће накнадно одређена, вероватно у функцији културе, образовања. Сигурно је: неће бити употребљена за смештај администрације - гарантује председник општине Милисав Мирковић.

ИПАК МУ ДРАГО

И ПОСЛЕ свих речених мука, ипак ми је драго што ће општина преузети Тешића кућу, кад већ нисам могао ја. Али као да сам ја, само ако ће она служити омладини. Да буде храм знања, споменик културе свог времена и породице Тешић - сагласан је Војимир Мандић.

РАДНИЦИ ПЛАЋЕНИЈИ ОД СУДИЈА!

- КОД мог деде, радници су имали плату по 1.200 тадашњих динара, а плата судија била је хиљаду... Ручали су најпре увек они, па ми фамилија, иста јела. Као да гледам: за Божић, деда би за 42 деце у сиротишту купио нову одећу и спремио им славље - сећа се Војимир Мандић.