Чувари Вуковог огњишта

ЧЛАНОВИ породице Лечић из Тршића више од седам и по деценија брину о родном огњишту Вука Стефановића Караџића и прелепом природном комплексу, који речица Жеравија дели на два дела. Ова угледна породица, коју само 300 метара шуме Караџиноваче дели од Вуковог некадашњег имања, има скоро век и по стажа у Тршићу.

Данило Дачо Лечић, први званични кустос у Вуковој спомен-кући, убрзо после Другог светског рата преузео је бригу о огњишту славног Тршићанина и Јадранина и једног од најзнаменитијих Срба. Надахнуто, занимљиво, посвећено, са доста занимљивих појединости скоро четири деценије, на прагу Вукове родне куће, одевен у српску народну ношњу, говорио је о оцу наше писмености и културе. Његова "слова" о Вуку, и по форми и по садржају, уз изговор својствен Јадранима, где је сваки глас јасан и чист као суза, никога није могао да остави равнодушним.

- За тату је Вуково огњиште, као и нас његове наследнике, била светиња - прича Данилов син Слободан, који за који дан одлази у заслужену пензију, пошто је на Вуковом имању провео радни век, водећи рачуна да сваки кутак буде онакав какав заслужује славни земљак. - И пре него што сам почео да радим, још као дечкић, помагао сам оцу, био присутан када су овде долазиле "реке" људи, не само из СФРЈ, већ и из иностранства, од слависта до других поштовалаца Вуковог имена и дела.

Неколико година пред Данилову смрт, ТВ Београд је новогодишњи програм започео документарним филмом о Лечићу, који су с радошћу преузимале све тадашње републичке ТВ куће.

Слободанова кћерка Драгица Игњатовић, радила је, такође, упоредо са оцем. Заједно су, као домаћини и кустоси, дочекивали госте, од 1978. до 1984. године, док Данило није отишао у пензију, а након две године и умро. Једно време, како каже, само њих двоје су дочекивали посетиоце Вукове у Тршићу. Истина, није било музеја као сада, "али је било често да кућу посети, дневно, више од 4.000 људи, што је, рецимо, у години 1993. коју је обележила хиперинфлација, било посета за 365 дана! У Тршић, на извориште наше писмености и културе, до распада СФРЈ, сведочи наша саговорница, долазило је више од 100.000 људи годишње, "док је, од тада, ако се изузме година велике инфлације, било између 30.000 и 50.000 посетилаца".

Драгица и Слободан Лечић у Тршићу

Вуково родно село, уз свесрдну помоћ локалне самоуправе и државе, последњих година добило је садржаје за понос, међу којима су Кућа писаца, Музеј језика и писма и садржаји под ведрим небом. А, пре непуну деценију и по Вуков сабор, мада наша најстарија и највећа културна светковина, била је сведена на локални ниво, као да Вук припада само Тршићанима, Лозничанима и Јадранима. Кроз акцију коју су водиле "Новости", пре осам година, а свесрдно је подржали Центар за културу "Вук Караџић" у Лозници и локална власт, на чијем је челу је сада, као и тада, Видоје Петровић, Вукова спомен-кућа сређена је "од а до ш".

Данилова супруга Иванка, била је из старе тршићке породице Јовичића, првих комшија Караџића. На Иванкином миразу подигнуто је тршићко лепо сабориште, уз саму речицу Жеравију, крај које је Вук у песку исписао прва слова наше азбуке.

- Долазе најчешће људи који су свесни значаја Вука и његовог дела - каже Драгица Игњатовић. - Долазе и неки који су противници и Вука и његовог дела. И једнима и другима, ми смо добри домаћини, следећи Вукове поруке и поуке, као и оне које нам је у завет оставио наш отац Данило.

Данило Лечић са посетиоцима Вукове родне куће

СА КРЦУНОМ О ТРАДИЦИЈИ

СЛОБОДАН Лечић сећа се да је, док је био дечак, у Вукову родну кућу долазио и Слободан Пенезић Крцун и дуго разговарао са његовим оцем, одевеним у народну српску ношњу, уз обавезну шајкачу.

- Видело се да Крцун ужива у ономе што је отац зборио, а ношња не само да му није сметала, већ је рекао да на Данилу стоји "као саливена" и заједно су причали о њеном историјату - прича нам Слободан. - За тату је, колико сам могао да схватим, Крцуново понашање била добра назнака да нам оно што је наша традиција не би смело, ни случајно, да буде мрско.

ДУША ТРШИЋА

КОЛЕГЕ из Центра за културу "Вук Караџић" кажу да су "Лечићи били и остали и душа и тело Тршића, следећи, као најисконскији верници, Вука и његово богато дело". Данила, као и остале из фамилије Лечић, од малих ногу нико није требало да тера да "љубе" комшију Вука и његово стваралаштво, а аутентичност села одувек су знали да представе на најдостојанственији могући начин.