Нема резбарије без стрпљења

ИЗ ормарића у ком је окачено стотинак различитих дуборезачких ножева, Иван Митровић (33), "оком бира" три. Врховима прстију, потом, пажљиво им "проверава" оштрину и облик. Одабира један. Прилази радном столу на ком је учвршћен велики дрвени рам и вештим, енергичним потезима, наизглед завршеним, већ изрезбареним шарама, мало-помало даје коначан изглед.

- Стрпљење је дуборешчев најважнији алат - прича Иван, док спретно и прецизно дрвету даје душу. - Није ово тежак посао. Може свако да га ради. Важно је само да добро овлада са шест-седам потеза. И да осети душу дрвета. Јер, и дрво има душу. Кад га резбари, оно дуборесцу "шапће" и казује стотине тајни. Усмерава га како да ради.

У то да свако може бити дуборезац, Иван нас, ипак, није убедио. Одају га врло вешти покрети ножем, сваки додир врхова његових прстију по дрвету као по свили. Одмах постаје јасно да је дрворезбарење за њега много више од уметности и добро наученог заната. А како и не би било - Иван је пета генерација дрворезбара Митровића. Настављач породичне традиције коју је у Ваљеву, пре више од 100 година започео његов чукундеда Божидар, наставио прадеда Благоје, па деда Миодраг, отац Мирко и стриц Богољуб, и сада Иван.

- Људи се зачуде кад кажем да сам пета генерација дуборезаца - прича Иван скромно. - Чукундеда Божидар је био познати ваљевски дуборезац. У центру града, на Градцу, још пре Првог светског рата имао је радионицу уметничког намештаја у којој је запошљавао 15 радника. Дрворезбарио је и иконостасе, и знамо да их је урадио више од 70, али и дрвенарију за краља Александра, попут грбова, дворских радних столова, салонских гарнитура...

Рад за краљевску породицу, верује наш саговорник, "препоручио" је његовог чукундеду Божидара да буде део српске делегације на Светској изложби у Паризу.

- На тој изложби купио је комплет од стотинак дрворезбарских, енглеских ножева, које и дан-данас користим за рад - задовољно говори Иван. - Највише, у ствари, радим са њима, а и оштрим их на чукундедином крушковом камену који ми је једино тоцило. Докупиљивали смо врло мала алата, јер је овај стари врло квалитетан. Додали смо му само циркулар за сечење дасака и струг за обле елементе-дебранг. Ето, променило се још једино што се отац из Ваљева преселио у Београд, али породичну традицију није прекинуо.

Да се у детињству заинтересује за дрворезбарски занат, каже Иван, пресудно је било "дружење" са дедом у његовој радионици у Ваљеву. А у тајне и вештине дрворезбарења увео га је отац у својој дрводељници у Београду.

- Радимо плитак, византијски дуборез, дубине један и по до два центиметра и резбаримо углавном 20-25 византијско-српских мотива - открива Иван неке тајне заната. - Дрво мора да се суши најмање две године. Када је реч о врстама дрвета, воће је најбоље - шљива, орах, трешња, крушка. Шљива је најбоља и најлепша и може да иде раме уз раме са махагонијем, јер има текстуру од оранж до љубичасте боје. Добра је и црна липа будући да је мека и добра за позлату. Храст и букву избегавамо јер су тврди и "љути", па натерају нож да "скрене с пута".

Али, ово су само тајне које сви дрворезбари знају. Оне породичне које је пет генерација дрворезбара Митровића, пажљиво спознавало и сакупљало, чува и Иван. И верује да ће их, кад стаса, пренети синовцу Павлу.

УРАДИЛИ 100 ИКОНОСТАСА

ПЕТ генерација дрворезбара Митровића урадило је око 100 иконостаса за православне цркве у Србији и свету. Потпис на њима никада нису остављали, јер, како наш саговорник вели, Бог зна ко их је радио. Зато ни Иван није оставио свој потпис на кивот у који је недавно положен део ризе Свете Петке. Радио га је два месеца, од дрвета шљиве и липе, украсио различитим мотивима, а централни је "преписао" са саркофага из Равене - два пауна и Господњи знак.