Српском Сиону прети рушење!

СВЕ што се налази у Сремским Карловцима само по себи је споменик, али је његов најужи центар, уоквирен Патријаршијским двором, Саборним храмом Светог Георгија, Карловачком гимназијом и Богословијом "Свети Арсеније - Сремац", више од историјског, духовног и архитектонског бисера српског народа.

Већину здања у том раскошном четвороуглу време је, међутим, прилично нагризло, а трима историјски изузетно значајним кућама прети опасност од рушења! За њихову обнову нема новца, мада је управо због ње, још 1991. донет, и још важи, Закон о Сремским Карловцима.

- По том закону, Скупштина Србије формира Одбор за Сремске Карловце и за обнову даје одређене средства. Првих година то је поштовано, на челу одбора био је академик Дејан Медаковић, некада и сам карловачки ђак, и тада су обновљени Магистрат и још нека здања. Већ деценију и по, мада закон није укинут, нити се бира одбор, нити се одвајају било каква средства - каже нам, опоро, историчар Жарко Димић, први човек општинске скупштине и председник Савета за статус Карловаца.

Сама општина у којој, иначе, живи око 8.000 душа не може да уради готово ништа, јер јој је, прецизира Димић, укупан годишњи буџет једва нешто већи од 300 милиона динара, од чега за културу иду тек три милиона.

- У овој кући је живео архитекта Владимир Николић, пројектант велелепног Патријаршијског двора који видите прекопута. Трговац Никола Васиљковић ју је завештао Гимназији и ту су становали њени професори, историк карловачки Коста Петровић, легендарни Душан Котур и чувена Теодора Мајица Петровић, о којој у својој "Аутобиографији о другима" онако нежно пише такође карловачки ђак Борислав Михајловић Михиз - прича нам Димић, испред спратнице на Тргу Бранка Радичевића.

Кућа је национализована после Другог светског рата, да би, у оквиру реституције, Гимназији недавно била враћена, али сасвим руинирана. Са кровом препуним рупа, спратом на којем се окупљају локални бескућници и наркомани, и који нема ни врата ни прозора, фасадом са које отпадају комади малтера...

Жарко Динић показује пукотине на кући

- Ни Гимназија ни Општина немају новца да је обнове, а кров тешко да ће да издржи први већи снег - вели Димић.

У још горем стању је најстарија карловачка кућа зидана од печене опеке, у Улици митрополита Стратимировића. Тик уз раскошно здање Карловачке гимназије, узгред најстарије гимназије у Срба, почетком 18. века подигао ју је трговац Александар Шаца Матић. Старински вински подрум од цигала сада је урушен, спирално дрвено степениште које води у некада прелепо поткровље сасвим изломљено, фасада и са уличне и са дворишне стране потпуно пропала...

- И она је била национализована, приземље је неким Албанцима издавано за посластичарнице, а сада је, оваква какву је видите, враћена Матићевим наследницима који такође немају чиме да је обнове - каже Димић.

Од некадашње куће Николе Петровића остала бледа слика

У истој улици, само на другој страни и мало ближе прелепој карловачкој Доњој цркви, још једна оронула некадашња лепотица као да броји задње дане. Од својевремено китњасте фасаде остали само трагови, у пукотине на зидовима може да стане човекова песница, а усправном је држе још само подзиде које подигао Иван Керенц Кепан, а који у закупљном општинском локалу у приземљу држи стаклорезачку радњу. На спрату нема буквално ничега.

А баш та грађевина коју је, открива Димић, још с краја 18. столећа подигао трговац Никола Петровић, јесте један од најраскошнијих и најрепрезентативнијих примера отмене српске грађанске куће свог времена. И веома ретких.

Кућа трговца Александра Саче, ринуирана, враћена наследницима

ТРАЖЕ СТАТУС ГРАДА

СРЕМСКИ Карловци су без обзира на смењивање држава у којима су били, статус града имали од 1881. до 1961. Доцније су чак били и месна заједница да би, најзад, постали општина.

- С обзиром на историјски значај за васколико Српство, сматрамо да би Карловци свакако морали поново да добију статус града - каже Димић.