У Кукујевцима нико не кука

НЕМА бољег села од мог. Ни вреднијих људи. Кад порастем и завршим школу, бићу пољопривредник, баш као и моји родитељи. Сејаћу кукуруз, жито, репу, сунцокрет, или као неке комшије отворити своју фабрику...

Овако, са поносом, прича о свом родном месту, Кукујевцима, деветогодишњи Драган Милошевић. Један је од чак 300 малишана, у овом селу надомак Шида. Необичном, не само по наталитету, тесним вртићима, већ и по раду и труду својих житеља - једино је место у нашој земљи у ком нема незапослених!

На сат времена од Београда, пола сата од Сремске Митровице, у Општини Шид, смештено је то чудо, звано Кукујевци. Можда је сам почетак битан да се одгонетне зашто се ово место толико разликује од свих осталих. И зашто носи погрешно име, када је ово једино место у коме се не кука.

- Садашњи мештани Кукујеваца су Срби, који су пре двадесетак година, због рата, дошли из Хрватске и разменили куће и имања са овдашњим староседеоцима Хрватима - прича нам Мирослав Стојчевић, председник Савета Месне заједнице Кукујевци. - Своје домове широм Хрватске, из чак 160 места, уступили су некадашњим домаћинима Кукујеваца, а онда почели из почетка. Без кукања и мољакања, заускали су рукаве и почели да раде.

Како Стојчевић у даху прича, већина Срба оставила је зидане куће, најчешће у градовима Хрватске, и преселила се у село. Неретко на скромна газдинства, са кућама од ћерпича.

- За непуне две деценије село је подигнуто из пепела - каже наш саговорник, домаћин села. - Сви су својим радом, изузетном пожртвованошћу изградили нове домове, покренули послове, оживели овај део Срема. Без ичије помоћи, само сопственим радом, створени су данашњи Кукујевци за понос. Од других се разликујемо и по слози. Сви се мештани познају, а увече, када се радни дан заврши, сретнемо се у околним кафанама, не да пијемо, већ да попричамо и насмејемо се.

Данас Кукујевце чини 2.300 становника, а село се протеже на 3.500 хектара. Осим у пољопривреди и сточарству, велики број људи запослен је у локалној кланици и преради меса "Агропапук", или на фарми коза "Беокапра". Око 100 домаћинстава узгаја дуван и продаје га "Сенти", или "Чоки".

- По привреди најјаче смо село у општини, али и шире - прича Стојчевић. - Имамо и две пољопривредне задруге "Ратар" и "Рит", силосе за спремање, "Асолер" увозника вуклканизерске опреме, фарму кокошака носиља, чак и производњу пива коју држи Београђанин. То су све места где наши људи раде.

Најпознатији су, међутим, по производњи дувана. Једна од 100 породица које се издржавају од овог посла су Марићи. Дарија (30), главу петочлане породице затекли смо на повратку из поља, где је при крају овогодишња берба.

- Са мајком и оцем сам 1997. године дошао из Вировитице - сећа се Дарио. - Све је било старо, тада смо живели у маленој кући од блата. Родитељи су брали дуван за надницу, а тек после очеве смрти, пре седам година, и сам сам се упустио у посао са дуваном. Сада имам четири сушаре и 10 хектара под дуваном. Изградио сам и нову кућу и нова дворишна одељења. Ожењен сам Јасмином, а имамо двоје деце, Милорада (5) и Петра (1). Жеља нам је да имамо још деце.

А малишана не мањка у Кукујевцима. Само дечака и девојчица до пет година има 88, па ће ускоро уз помоћ донације од 15.000 евра Фондације "Новак Ђоковић", бити опремљена још једна соба за вртићку групу. Обданиште се налази у склопу Основне школе "Бранко Радичевић".

Радојка Пашић већ 23 године ради у школској кухињи. По четврти пут је постала бака. Њена породица чека да из породилишта стигне најмлађа Катарина, а четворогодишњег Јована смо срели у вртићу. На спрату ове уредне зграде, украшене дечијим радовима, и поставкама етно-мотива села Кукујевци, смештене су учионице. Трећи разред управо има математику. И ђаци су вредни - 17 их је одлично, четворо врло-добрих. На питање зашто воле своје Кукујевце, сви подижу руку!

- Због вредних људи, плодне земље и здраве хране коју гајимо и најважније, јер имам пуно другара - све је у једну реченицу сажела малена Милица Костић. - Однедавно имамо и православну цркву, а још нам само недостаје спортска хала, па да село има све.

Деца своју будућност виде у селу

ЦРКВА И ДВОРАНА

Кукујевци су недавно добили православни храм посвећен Успенију Пресвете Богородице - каже Стојчевић. - То је најзначајнији објекат који улази у историју народа, а саграђен је донацијама Кукујевчана. Први комшија Јово Рајшић донирао је 50.000 евра, а по 20.000 евра Братислав Богатић и Слободан Лазић. Пре месец дана почеле су литургије. Пошто је овде било искључиво хрватско становништво, логично да смо затекли католичку цркву. Осим овог, чека нас још један важан посао. Све је више деце, срећом, и неопходна нам је школска дворана где ће деца вежбати. Удружили смо се са хрватском Општином Нијемци, па ћемо заједно аплицирати са пројектима, за средства из фондова ЕЗ. До Нове године пројекти ће бити завршени!

ЗАСЛУЖУЈЕМО И МИ ПОМОЋ

Код нас је велика производња новца, доста пара одавде иде у буџет, али се мало враћа - каже Стојчевић. - Праведно би било да се део новца из државе уложи у асфалтирање седам километара пута, што нам је неопходно, да се започне замена септичких јама канализационом мрежом. Наш је буџет 4,2 милиона динара годишње, што је премало за ове инвестиције. Имамо утисак као да нисмо добро дошли. Радимо, мучимо се, све обавезе испуњавамо, само ових 100 породица које гаје дуван, годишње плате струју милион евра, а ништа се још не враћа. Деца која уписују средњу школу немају јефтин превоз до Митровице и Шида, а у стоматолошкој ординацији не ради столица, па лекар може само да констатује проблем, али не и да га санира.

ТИТОВА СЛИКА

У ходнику Дома здравља стоји Титова слика. Спремачица Нена Векић уз осмех каже да се најбоље живело у његово време, па зато и сада свако јутро отпева песму "Друже Тито, ми ти се кунемо".

Векићи су се из Лике преселила у Кукујевце 1995. године. Срби који су своју кућу у Хрватској уступили некадашњим Кукујевчанима, никада нису дошли да живе у овом селу, већ су је уступили Векићима, а они су остали у Хрватској. Нена има двоје деце, син студира, а ћерка је запослена.