Баштован Паја: Титове пудлице нас нису волеле

НИШТА није као што је било, па ни Титов врт који окружује Кућу цвећа, његово и почивалиште његове супруге Јованке Броз. Некада је овај простор био права рајска башта, препуна цвећа, егзотичног дрвећа, али и омиљених љубимаца брачног пара Броз. Данас је све далеко оскудније. О некадашњем Титовом врту, уместо десетак баштована, брине само Миломир Павловић Паја. Он је свој петогодишњи стаж из Титовог времена преточио у књигу "Приче Титовог баштована", коју је објавио Музеј историје Југославије.

Прошетали смо јуче са Павловићем и прошлим и садашњим временом.

- Живо се сећам како је парк изгледао. Чини ми се да је био један од најлепших у Југославији, а можда и шире. Парк сав у цвећу, декорисан махом ружама свих боја - са сетом у гласу прича Павловић. - У то време било је разнобојних ружа, лала, јоргована и украсних жбунова. Сећам се да је било стабала секвоје, каталпе, брезе гледичије, кестена, једра... Било је и крушака, јабука, трешања... Животиња је било доста, највише птица. Мужјаци паунова шепурили су се по целом кругу. Тито и Јованка имали су обичај да дођу до кавеза медведа и посматрају их, а понекад и да им баце јабуке или крушке.

Титов баштован Павловић је постао крајем јула 1975, уочи доласка америчког председника Форда.

- Радовали смо се доласцима високих званица - каже Павловић. - Све је морало да буде под конац. Лист није смео да падне.

Много пута Павловић је видео Тита и Јованку како шетају. Броз је често био у друштву Љубичића, Марковића, Доланца, Минића...

- Трудили смо се да им не станемо на пут како не бисмо нарушили њихову приватност. Јованка је одавала утисак оштре особе, али је била блага према радницима. Често сам са Јованком пребирао воће и паковао га у кутије. Она ми је давала поморанџе које су почеле да труле говорећи: "Узмите мало, насеците и поједите!" Код ње није било бацања. Била је права домаћица.

Често се дешавало, сећа се Павловић, да су их Титове пудлице нападале. Радници су то стоички подносили.

- Пудлице су нас уједале за ноге, а ми смо трпели. Понашале су се као Титови чувари. Један колега се, међутим, много наљутио због тога. Звао се Љубиша. Другарица Јованка му је рекла да не долази више пошто га љубимци не воле.

Павловић се сећа да их је Тито једино критиковао када би одсекли стару грану са дрвета. Сматрао је да старо дрво треба да живи као човек.

- Волео је што природнију слику парка. Велика крошња, жбуње и слична вегетација били су идеално станиште за птице и друге животиње које је Тито волео - каже Павловић.

- Све је изгледало, како се данас често каже, као "косидба на Рајцу".

КОД ЈОВАНКЕ НА КАФИ

Павловић је са Јованком остао у добрим односима до краја њеног живота. Када се преселила на Дедиње, одлазио је код ње да попију кафу и поразговарају.

- Сваког 4. и 25. маја слала је цвеће које сам преузимао од њеног декоратера Богомира и полагао на Титов гроб пре доласка новинара. Обично је поручивала: "Нека Паја то намести...". У знак захвалности често ми је слала флашу вина или неки други поклон - каже Павловић.