Последњи лучар са Златибора

У ВРЛЕТИМА планине Муртенице Недељко Неђо Грујичић (59), пензионисани дрвосеча, рабаџија и дрводеља, копа пањеве и жиле давно одсечених црних борова "столаша" и смолом натопљене зубље и комаде износи на пијаце.

- Кило луча је 150, а веза 50 динара. Проредили су се купци, а жене су ми главне муштерије: на Златибору га купују и старе и младе, утегнуте госпође на високим штиклама и домаћице, да им замирише у шифоњерима и тера мољце, док га у Новој Вароши пазаре за потпалу ватре - казује Неђо, последњи изданак лучара у крају.

Уз обавезе на породичном имању у нововарошком селу Драглици, Неђо се бави и послом о коме најбоље сведочи старовлашка изрека: "Нема луча без згуча". Треба што дубље закопати, намучити се и грбачу потурити, али и у потрагу не ићи без помоћника и оштра алата, пре свега крампа, ћускије вагаре, секире, па маља, клина...

Трагање за жилама "столаша" ушло му је у крв још од 10. године, када је са кириџијама обилазио села ариљског и моравичког краја. Било је то, каже, златно доба, док се луч користио за осветљење, пре доласка струје, па се луч трампио за пасуљ, ракију, кукуруз, прасад...- На окућници Грујичића, која је настала крчењем шуме, најмањи посечени бор 1927. године имао је 12, а највећи 24 кубика. Овде су бројне породице пекле катран, а моји преци су последњи катраницу потпалили 1966. године и од зараде купили њиву у Драгачеву. Још вадим луч из пањева припреманих за катран - подсећа Неђо и онако, више за себе, приповеда:

- Из шуме се лучевина не може изнети без коња и самара. Е, нема више ни ко да наложи самар, умро Љубо Марић из Љубиша. А ни Муртеница више нема столаша...

НАЈБОЉИ У ЖИЛАМА

- Најбољи је луч у жилама, онај што је црн ко говеђа пршута, а тежак ко олово - говори Неђо о искуству горштака. - Главна жила "столаша" у присојима испод Медвеђег брда и Бријача дуга је и по три метра. Из једног пања извадио сам 400 кила луча.