Тајна забрањеног града Хитлера и Тита

ПОДЗЕМНЕ градове у стене Горњачке клисуре почео је да укопава Трећи рајх, а подухват је наставио Јосип Броз Тито! Казују овако предања становништва на планинској граници Хомоља и долине Млаве. Многи верују и да је радове на огромним подземним војним објектима на путу између Петровца на Млави и Жагубице почео још краљ Александар, баш у време када је тајно градио сличан комплекс у Малом Зворнику. Радови су, верује се, престали после атентата у Марсељу.

Локалне легенде засад су једине доступне информације у мрежи дугих ходника и огромних просторија укопаних у стене и обложених армираним бетоном. Ни најугледнији војни историчари не знају за подземне базе у Горњачкој клисури којом између стрмих литица вијуга уски пут између плодног Браничева и Борског басена богатог рудом и шумама. Овим кањоном водио је и традиционални пут инвазија из Подунавља ка Моравској долини и обрнуто, о чему сведоче рушевине старих утврђења по хридима клисуре.

РЕПОРТЕРИ “Новости” су пратећи траг легенди пронашли и обишли два напуштена подземна објекта. Први је скривен у подножју Јежевице, у близини манастира Горњак, задужбине кнеза Лазара. Мале вратнице подземног града скривене су густим шумским растињем и тешко уочљиве. Иза њих је густа тама коју и дневно светло разбија само у првих неколико метара ходника који нагло скреће до прве од многих раскрсница. Ту је и прва замка, слепи ходник с лучним проширењем, намењен стражи за коју би нежељени посетилац био лака мета. Тек изблиза на бочном зиду испред стражарског места види се улаз у дуги ходник који се после неколико десетина метара ломи под правим углом и шири у невероватно акустичан простор где се сваки шум многоструко појачава и понавља у низу одјека. Сабласни коридор води до контролно-пропусне станице с двоструким вратима, која је могла херметички да изолује дубину објекта. Слично систему на бродовима у контролну комору се улазило кроз једна метална врата, а да би се наставило даље, неко је морао да отвори следећа. Сад тај проблем не постоји јер су сва врата из подземног објекта извађена и однета, иако су била масивна и дубоко узидана. Однете су и цеви система за вентилацију, електричне инсталације и мегафони који су запамтили старији “незвани гости” из оближњих села који су улазили у подземни град, неки из радозналости, неки због легенди о благу нациста, а најпрактичнији - да би гајили шампињоне.

Мост усред дивљине на путу ка подземном граду

После двоструке капије почиње низ огромних просторија дугих по десетак, широких око шест и високих око пет метара, уз које су простори за тоалете. На великој раскрсници ходника је велика цистерна која прима воду из подземних врела. У делу комплекса који је нешто топлији у ходницима и просторијама су поређани дуги низови распаднутих џакова из којих испада садржај налик црној шљаци. Њима је испуњена и велика хала у којој је око два метра висок преградни зид с капијама штитио централни простор. Одавде се ходници рачвају и воде до три различите капије у стени. Судећи по времену потребном да се обиђе велика петља ходника, њена дужина је од 3 до 4 километра.

ЛОКАЛНО становништво наводи да су Немци у стенама правили фабрику оружја и муниције и да су планирали да кроз клисуру изграде и пругу која би повезала Петровац на Млави са Бором, чије су богатство пљачкали помоћу радне снаге од 30.000 логораша из других земаља. Иста радна снага је копала и зидала ове тајне објекте. Ретко сведочанство из 1941. оставио је Драгутин М. Јовановић из Хомољског корпуса Југословенске војске у отаџбини.

Улаз у подземни град

- Немци су имали пројекат изградње пруге Петровац на Млави - Бор и то су били поверили организацији ТОТ - забележио је Јовановић. - Седиште им је било на путу који је везивао Крепољин са Жагубицом. Ту је боравило око 15 немачких стручњака за изградњу и заједно са војницима били су смештени у једној бараци.

Немачки војници су 1942. упали у манастир Горњак и претворили га у касарну и штаб за изградњу подземног града. Опљачкали су или уништили драгоцена средњовековна документа, укључујући и ктиторску повељу кнеза Лазара. Игумана су одвели у логор где је убрзо умро, а о монасима се не зна ни толико. Равногорци су се после борби с Пећанчевим четницима, Љотићевцима и Немцима повукли из клисуре, па Јовановић нема сазнања шта су Немци радили крај Горњака. Ипак, у сећањима из 1943. помиње да је Дражи Михаиловићу поклоњен заробљени “машингевер израђен на Хомољу”, што указује да је већ функционисала нека фабрика оружја, можда баш она подземна. Засад све остаје у домену нагађања јер су Немци напустили манастир 1944. и однели архиве бежећи од офанзиве Црвене армије. Лазарева задужбина је све до 1953. остала војни објекат, јер су Немце заменили Титови војници.

Километарски ходници

По једној верзији, градња подземног комплекса престала је јер је главни инжењер пребегао Совјетима и открио им планове тајне базе, што је обесмислило пројекат. Како год било, о томе да су огромни радови нагло прекинути сведоче остаци другог недовршеног подземног града око километар удаљеног од комплекса крај манастира. До њега се долази путем направљеним минирањем зида клисуре и великог моста који делује нестварно у дивљини. Пут се завршава под високом стеном која као зид затвара мало проширење клисуре. Ту су увучена и скривена од погледа врата која воде у огроман систем полузавршених ходника и огромних галерија дугих четрдесетак и широких двадесетак метара. Овај подземни комплекс има замршенију структру од првог и оријентација се лако губи у сплету ходника и просторија, од којих је многе освојила вода која се слива из напуштених тунела укопаних дубоко у планину.

Зазидани излаз

ПРОЈЕКАТ одбране Горњачке клисуре из подземних градова је напуштен 1953. године не само због отопљавања совјетско-југословенских односа, већ због усвајања стратегије хрватских генерала “да се Југославија од евентуалног напада СССР брани зарушавањем Ђердапске клисуре, после чега би Дунав потопио Војводину и српско Подунавље и Посавину претварајући их у непроходну мочвару”.

Генерал Павле Јакшић отворено се успротивио оваквом плану, упозоравајући да није решена евакуација становништва и да би жртве биле огромне. Пошто је на то указао и лично Брозу, деградиран је, уклоњен из јавног живота и војске.