Необичне скулптуре од дрвета пронађеног у Дунаву

СВАКОГ дана прођем поред Дунава и извучем комад дрвета или корена који река носи и чим га узмем у руке, већ у њему видим причу. Што нико други не види, ја видим.

Овако говори Милош Петрић из Кладова који већ деценијама прави необичне скулптуре од дрвета. Како каже, оживљава корење и продужава му живот.

- Ово су пловка и орао који је убија - говори Петрић држећи прелакирани дрвени кип. - Када ме питају како одмах препознам такве слике, кажем им да имам шесто чуло. Увек видим или лик човека, или лик животиње. Недавно сам извукао овај огроман корен и одмах препознао моржа и белу ајкулу. Готово да нисам морао ништа да радим или додајем. Природа је сама исклесала уметничко дело.

До сада је Милош направио више од 1.000 несвакидашњих скулптура. Имао је и десетине изложби, своја дела приказивао је на етно-фестивалима широм Србије, не само у Кладову где пола века живи са супругом Жижом, четворо деце и унуцима. А осим призора које му је Дунав послао, најчешћа инспирација за дуборез и композиције од дрвета су му животиње, етно-мотиви и женско тело.

- Једна од дражих ми је ова скулптура коју сам баш овакву и пронашао у Дунаву - дивље говече са једним рогом - каже Петрић. - Истраживао сам, читао доста и сазнао да се верује да је на овим просторима пре милион година заиста живело овакво створење.

На малој тераси породичне куће Петрића, која је и Милошева радионица, сто - читав прекривен скулптурама од дрвета. На једном зиду поређане и иконе у дрвету. Свуда около српски јунаци, птице, куће, диносауруси, животиње, малене планинске куће са Таре, где је Петрић одрастао, ђерам, вериге, ковачка ватра... Све од дрвета. Уза зид положен корен са десетине рачви, висок попут мањег стабла. Свака на врху има по једну птицу.

- Тренутно радим на овој скулптури, а осим птица, ту међу гранама сместићу све животиње. Биће нешто налик Нојевој барци - прича Милош. - Ово поред радио сам пре неколико година и посветио великој српској муци - белој куги. Ту су и роде и јаје као симбол рађања и тело жене које је баш најлепше када се преобрази у тело мајке.

А свака прича коју Петрић говори дуборезом и игром корења и грана које се саме грле и савијају баш онако како треба, препуна је симболике, детаља који заједно шаљу поруку и труде се да нешто промене.

- Највеће одушевљење изазвала је сцена Витлејемске пећине и рођења Исусовог - каже наш саговорник. - Мада, иако су ми нудили приличан новац за њу, никада је не бих продао. Радио сам је месецима, полако и само онда када сам осећао потребу. Тако радим и иконе. Када осетим снажан порив, седнем и радим док траје.

А откад зна за себе, Милош каже да памти и да је радио са дрветом. Вечито са ножићем у руци. Резбари. Пошто је по занимању машински инжењер, провео је године радећи у многим еврпским градовима и Африци. Али где год се нашао, правио је и скулптуре од дрвета. На Црном континенту, каже, опчинило га је дрво љубави. Нема дана да бар нешто није направио, а после можданог удара, када је неко време изгубио моћ говора, тврди да су га резбарија и рад са дрветом вратили нормалном животу.