Сви би да живе на Теразијама

Кућа. Окућница. Амбар. Бунар. Пекара. Воћњак. Хектар шуме, све ограђено, продајем. Почетна цена 8.000 евра, а сваки договор је могућ.

Није ово једини оглас уз пут од Тополе до Крагујевца. Има их - небројено. Ми застајемо у Дивостину, надомак родног места некадашње "Црвене заставе". Овде нам у сусрет иде Видоје Вукмировић.

- Видим, београдске таблице, па да питам... да није нека комисија - каже. - Обећали да ће ми нешто мало куће да направе, па их нема. Обећали, пре пет година.

Вукмировић је у лето 1999. године са Космета кренуо, као и сви прогнани Срби, да сачува главу. И, многи, као и Видоје, мислили су да ће се вратити. Својим кућама, њивама и гробовима, да их преци не прокуну. Али нису се вратили.

Видоје је сада код сина у Крагујевцу. Навикао се на, како се каже, градски живот, "па она комисија ако дође, дошла је".

- А ја сам сину говорио: "Купи ти мени какву стару кућу, па да се ту кућимо баба и ја". Знате шта ми је рекао: "Иди стари, па се кући, ја сам сит земље и муке".

На Космету су им остале њиве, нешто су, додуше, и продали. Видоје Вукмировић који је био вазда везан за земљу и сам се навикао - на живот на асфалту. Прича нам да познаје многе своје, са Космета који су се скућили у Београду. Готово у самом центру. Познаје најмање пет Пећанаца који имају станове од Мајке Јевросиме до Дома синдиката.

- Шта ћете, сви би да живе на Теразијама - каже. - Можда је у томе одговор што умире српско село. А мени је једнако драго и ово у Шумадији и моје на Космету.

А, кућа од Тополе до Крагујевца, запуштених и заборављених, колико хоћеш. Продају потомци имовину предака. Закатанчили их, утврдили жицом и ланцима. Катанци зарђали, жица зарђала, ланци зарђали... Кровови попустили. Спојили се плафони и подови. Кроз кровове могу само киша и ветар да отворе прозоре, оборе напола попуцала стакла. На многима - ни стакала нема. Нема ничег. Само чамотиња и туга једна.

А купаца - нигде. Ниоткуд људске руке да ово уреди и дотера. Да излечи кућу од самоће. Избројали смо више од стотину кућа, само уз пут од шездесетак километара.

- Замрле куће, замро живот - говори Јефто Ђурић. - И нема изгледа да ће се неко сетити да, кад је све остало пропало, само село може да врати сигурност. Да нас храни и исхрани. Све је, децо, отишло у градове. Више воле да гладују, него да ору. Питам се докле ће ово да пропада, а да за то никог није брига. Сви би да живе на Теразијама, и ови наши Шумадинци и ови што су дошли од невоље.

Градови пренатрпани, а овде лепота Шумадије, вајана руком природе. Никада шумадијска села нису била овако празна. Тако празна да седнеш и плачеш. Бела куга, притисла. Хара. Кога год да сретнеш, жали се на године и болест. Кога год упиташ зашто је село све старије, одговара: зато што није било памети.

- Нико још није пописао колико је ових руина - слушамо причу. - Нико не зна где су им власници, ако се изузме ових неколико телефона на огласима, па позовеш и питаш. Држава би могла све то да откупи, па да оне што их издржавамо по колективним центрима овде пошаље. Не мора да им прави виле, нека им направи мало куће, купи краву, козу, шта год. Ма, какви!? Боље им је у казан и пакет помоћи, да седе и мељу по читав дан. Људи моји, чему они уче своју децу.

А деца... Децу у српским шумадијским селима да лампом тражиш, не можеш да нађеш. Сезона је одмора. Статистика гласи: да се радије летује ко зна где, него у селу. Статистика је поражавајућа: од Тополе до Крагујевца је око 300 домаћинстава без наследника.

СЛАЂАНА Аврамовић има кућу, окућницу, магазе, тремове, бунар... Разболела се, не може сама да придиже домаћинство. А оно, сваког дана све више пропада.

- Све је то џаба, кад уби самоћа - каже Слађана и понавља:

- Волела бих једну часну и радну породицу да дође и да заједно придигнемо домаћинство. Ето, позивам их.

(Крај серијала)