Више катанаца него деце у селу

УПУТИЛА се Крстина Гајић да у продавници код Дане купи најосновније за кућу. Брашно, со, шећер, уље...

Продавница у центру, ово је Кусадак код Смедеревске Паланке. Дана нас не пита ни ко смо, ни зашто смо овде, а не крије емоције: “Радујем се кад видим да је неко дошао...” И, не цицијаши: “Попијте нешто, освежите се.”

А сунце ужарило, као да је сишло, одозго, па хода Кусатком.

- Је л` ти то, Дано, и њима на рецку и вересију дајеш - питају дежурни сеоски аналитичари овдашње, невеселе збиље.

Та, невесела збиља, може да стане у неколико редова... Кусадак, највеће село у Србији, некад и по броју житеља, да не кажемо - душа, пулсирало је на тачки Србије по богатим домаћинствима и бројним приновама које су обнављале старе, шумадијске породице. Истицала су се овдашња домаћинства пуним амбарима, уређеним двориштима. Пуним шталама и оборима. Гужвама на железничкој и аутобуским станицама.

Одавде се полазило у Паланку на посао - док је “Гоша” била жива и живахна. Одавде се полазило према Младеновцу, у “Керамику”, “Петар Драпшин”, “Југоазбест”, “Прогрес”, “Електрошумадију”... Путовало се и до Београда, у Раковицу, Нови Београд.

Било је то време када се одлазило, али када се и враћало. Ђаци у средње школе, студенти на факултете... Није, овде у Кусатку било куће без ђака. И, није било куће да није имала барем једног запосленог у, на пример, “Железницама Србије”. Традиција железничарског Кусатка је, већ деценију, само у сећањима овдашњих људи.

- После, оних, промена, почели су да нам нуде: или кућа или посао. Није било места и за нас, традиционалне железничаре и за - њихове. Руку на срце, испратили су нас са 200 евра по години стажа. Ваљда је то био тај законски минимум. Овако говоре у Кусатку. Говоре да су породице са двоје и више деце данас - само сан. Јава је да је све више затворених кућа. Потпуно угашених. И потпуног безнађа да ће се неко овде вратити, уколико не буде “стратегије са вишег нивоа”.

- Што да се лажемо - каже нам Мирослав Живковић, некадашњи радник младеновачке “Керамике”, где му је радила и жена, па и она остала без посла. - Што да се лажемо, нико нас није припремио на изненадни суноврат. Овде је до пре деценију, и коју годину још, било једанаест до дванаест хиљада душа. Сад се све то свело на трећину... Једва, на трећину! А, ви сами закључите има ли наде.

Бројимо затворене куће. Само уз пут, кроз центар села, избројали смо - 28. А, где су тек засеоци...

Месецима је на кући Станисављевића табла: Продаје се. На капији уз оглас, остављен је и број телефона. А кућа се урушава, а нико се не јавља. Неко је у двориште овог домаћинства привезао козу. И, оставио црно штене, а оно, готово као бува, стопут скаче на један једини додир.

- Село пропада, ми зовемо да дођу ови наши из Паланке... Ови, који ведре само своје небо. И облаче само своје тело... Ма, нема их, уталили се и улогорили. (Не инсистирамо која је партија на власти у Паланцим, слушамо причу.) Не радујемо се што све и око њих пропада, трагично је што их није брига. Све се у рђу претвара. А они оду у Београд и тамо лажу: “Код нас је све у реду”. Тамо им поверују, они се врате, ал` ваљда неће дуго - набрајају нам у Кусатку огорчени људи.

Потресно је гледати у некадашње имање старе породице Аврамовић. У њихове куће, бунар, магазе, тремове за сено и механизацију... Велика кућа зидара, деде Душана Аврамовића је с леве стране. У њој могу да живе две породице. Десно је стара, блатњара, број 66. Испред, више од два хектара, све равно као тепсија.

Душанов син Драган давно је умро од канцера. Снаха Слађана, каже нам, уморила се од живота. Кад је Драган умро и она оболела. Сина и кћерку су јој одвели у хранитељске породице. То ју је још више убило. Надничи по селу. Сат - 100 динара, понекад. А, понекад...

- Данима ни динара не могу да зарадим - каже. - Али то није важно, важно је да бих ја волела да једна породица, вредна и честита, дође да овде живи.

ОВО ЈЕ БЛАГОДЕТНА ЗЕМЉА

СРПСКО село је, некада, хранило Србију. Али, село и сељака треба поштовати. Не као “ови” што дођу, па данас откупе млеко, сутра и прекосутра... И данима не долазе... А онда дођу, па оборе цену. Ово је благодетна земља. Бациш ли зрно у бразду, она ти врати троструко. Али треба знати да је земљи потребан слуга, а не господар.

Сутра: Сви би да живе на Теразијама