Школска капија за - читуље!

ИЗВИО се коров. Навалио на ограду, са обе стране, па је само он подупире, мада јој је и земља отказала ослонац.

Један јачи ветар био би довољан да поваља иструлеле канате. А, биле би довољне само људске руке, једног, барем једног брижног домаћина да ову ограду придигне. Обори коров. Да покаже, да врати, макар и симболично, овом парчету таковског краја, наду да нисмо сасвим изгубљени у сопственом немару и забораву.

- Ту сте у праву, ту нам држава није потребна, али и јесте, ако жели да врати живот српском селу - кажу нам, касније, мештани у суседном Шилопају.

Ово је Љутовница, код Горњег Милановца, ми смо на путу пред старом основном школом. Иза се види црква брвнара. Између је шикара. И, прилаз је могућ само са неба!

На школској капији - читуље. Читуља до читуље... Родбина умрлих обавештава јавност, које нема, ко је и када испустио душу. Колико је година имао. Где ће му бити вечна кућа. И ко је све ожалошћен.

Умрлице на капији школе!? Има ли веће и потресније симболике о судбини српског, шумадијског села, данас? Пола дана, готово, чекамо да овим путем, поред школе, неко наиђе. Било ко. Човек, нечовек, животиња... А, никог нигде. Нигде живе душе.

Поглед се зауставља на пределу који ни највештији сликари не би успели да приближе оку непознатог. Толико је лепо да човек помисли да само овде рађају небеске јабуке. Толико је лепо, да се ухватиш за небо и да полетиш. Одавде су некад полазили дечаци и девојчице, са торбицама на рамену. Пешачили километре, преко шума, да дођу до школе. Школа је имала, до пре деценију, више од 120 ђака. Љутовница је имала око 500 душа. Сад 70 душа. Ни једног детета.

Ни једне нове саднице у некадашњем државном воћњаку, недалеко од бивше касарне ЈНА. Пуста касарна, види се зарђала гвожђурија, ваљда претекла оној што је претапана и претопљена у железарама.

На петом километру, у сусрет нам, отуд из правца Шилопаја, долази Зоран Марјановић.

- Све ја то знам... све ја то сваки дан гледам - каже. - И све говорим: немојте читуље да лепите на школу. Кроз ту су капију, два века, пролазили наши дедови и очеви. Пролазили и ми, пре коју деценију. Ма, не вреди. Обузео безобразлук. Обузела безвоља. Сви дижу руке од села, па и ми, који овде желимо да живимо до краја. Не мили нам се. Не ради нам се... И, тако, чекаш да, горе, одеш. Да ти на школску капију окаче да си умро.

У центру села, напуштене куће. У прозорима, љубичасте сенке. Оне ходају двориштима, промичу између одавно прецветалих јоргована и презрелих вишања. Унутра, собе пуне кревета. Изнад, иконе. Живе иконе, уместо људи. И, живе сенке.

- Видите, шта је учинила наша плитка памет - говори Марјановић. - Испразнила села Шумадије. Одавде до Тополе, па тамо до Раче Крагујевачке... Па, до Рековца и Левча, избројте колико је деце рођено у овој години... И, шта да вам даље причам... И коме да причам.

Овде је некада била зграда основне школе, у којој се чуо жамор ученика, која је давно замрла

ПОЉА ПШЕНИЦЕ БЕЛИЦЕ

НЕКАДА је, овде, у Љутовници, био радан свет. Домаћини. Имали су по три пара коња, по дванаест волова, осамдесет оваца и више. Имали су поља и поља пшенице белице. А онда су нас преварили. Позвали у градове, обећали мед и млеко. Ко нам је крив, насели смо. Одлазили смо с песмом, са заставама... Сад, ти што су одлазили, и њихови који су тамо остали, носе подеране гаће. Гладују. А села, празна, вапе за људском руком. За дечијим плачом и смехом. За ђацима и школама. Ето, то ја мислим, каже Зоран Марјановић.

Сутра: Државо, на тебе је ред