У малињацима 10.000 берача!

У БРДИМА изнад Ариља ушушкан у плодним пољима скривен је Драгојевац, баш ту се 1968. године примио у Србији први шпалирни засад малине, ту почиње тајанствена, српска историја “виламета” - чудесне сорте што је варош Светог Ахилија учинила светском престоницом “црвеног злата”. Сећање се “одмотава” полако, потискује га необичан призор садашњи: од Нове Вароши, преко Бајине Баште, Косјерића и Ужица, све до Ивањице и Ариља улице су пусте, авлије празне, нигде живе душе. Старо и младо је у малињацима, али руку опет није доста, па је засаде заједно са мештанима окупирала армија од 10.000 надничара пристиглих из региона. Берба је!

Рад на туђој земљи спојио је на њиви “сељаке и грађане”. Раме уз раме, беру тежаци и вишкови из пропале српске индустрије. Безмало сваки надничар у срцу носи своју бившу, непрежаљену, неко “Ракету” или “Слогу”, неко “Цвету Дабић”...

Стигли су надничари из Бујановца и Сурдулице, Лесковца и Владичиног Хана, из Руме и Суботице, из Републике Српске и Црне Горе, из Хрватске. Долазе посредством агенција, друштвене мреже пуне су огласа, понеко “наслепо” нађе послодавца.

- Некада сам био мајстор, али сам силом прилика, када је све пропало, постао берач малине - каже Витомир Јосиповић (49) из Малог Зворника. - Без посла ми је и жена, а имамо четворо деце, ћерке уче школу, млађи син је у берби негде код Бајине Баште, само старији син има посао.

Из дана у дан, род се повећава па расте и надница. Почело је са 1.200 динара, три оброка и кровом над главом, рашће до 2.000 по дану. Међу берачима најмање је младог света, али се нађе. У Драгојевцу, сред најбујнијег од свих ариљских малињака, осморо је берача.

- Мој дечко и ја посла немамо, повели смо и друга, зашто да седимо код куће? - говори Маријана Банош (22) из села Ерем код Сремске Митровице. - Тешко јесте, али је добро да било каквог посла има, док не стигну та боља времена.

Ред сунца, па два реда кише, тако је ових дана у ариљском крају. Док берачи из мајица ускачу у кабанице, одмотава се прича о томе како је српска малина постала “црвено злато”.

- Те 68. донео сам у Драгојевац прве саднице америчке сорте “лојд џорџ”, “он” је отац данашњег “виламета” који нас је прославио а сада храни хиљаде породица. До тада, малина је гајена у жбуну, људи су је сматрали коровом. Направили смо први шпалирни засад у Србији. Први пут смо применили фитосанитарну заштиту и почели са закидањем летораста. Први смо почели малину да повезујемо. Основали смо прво удружење, а ово село је 1982. године давало 80 одсто укупне производње у општини - открива проф. др Јордан Миливојевић

Ариљски виламет

Када су други видели да колевка малине цвета, тако је “виламет”, од куће до куће, полако постајао српско “црвено злато”.

Професор Миливојевић власник је репрезентативног засада. По хектару, берачи ће одатле извући 25 до 30 тона рода. Да све буде савршено, професионална је обавеза, дуг науци и пракси. Али је и дужност зналца, да гаји баш “виламет”.

- Свако мало, произвођачи малине протестују због ниске откупне цене. Зато држава мора да одговори: Ко су извозници малине? Имају ли неким случајем ПИБ? Ко су власници тих фирми? Колико је ко извезао малине? У које земље? Ко су посредници између хладњачара и извозника? Када то будемо знали, и када републичка Скупштина малину прогласи националним, стратешким производом и донесе одговарајуће законе, малини ћемо обезбедити трајање - став је проф. др Миливојевића. - Бољитак може донети само Скупштина, а виле ће онда остати где им је место