Силан беше Јанковић Стојане!

По, шести пут, Срби пореклом из Равних Котара и Буковице, окупили у храму Светог Ђорђа у београдском насељу Чукарица. Окупили се поносни потомци ускока на парастосу славном претку Стојану Митровићу Јанковићу. Ускоку чије је јунаштво, и после 327 година од његове погибије, трајно записано на страницама српске историје. И, епске поезије. А, кога јунаштво уведе у народну песму, кажу стари, онда му је слава вечна.

Захваљујући тим народним песмама, тврди Срђан Воларевић, књижевник из Београда, и дан-данас се зна о храбрости и племенитости, о величини и моћи која се ширила око Стојана Јанковића. Али, за историју нашег рода, нарочито Срба у Далмацији, каже, много су важнији историјски подаци који указују да је у 17. веку лако могао постати вођа свих Срба. Век и по пре Карађорђа.

- Чврсто сведочанство имамо у једној стидљивој намери пећког патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића - открива Воларевић. - Он је 6. децембра 1686. године, на један дипломатски, одмерен начин, Стојану Јанковићу поручио „да би се у његовој личности могао наћи онај који би све Србе повео у свеопшти и ослобађајући устанак“. Да ли су до Стојана стигле те поруке, ми то можда нећемо сазнати.

Историја, ипак, недвосмислено зна животни пут дечака, далматинског Србина „не старијег од 12 година“, који са голом сабљом у рукама, ратује против Турака за „рачун Венеције“. Дечака који живи у Равним Котарима, крају где су се вековима додиривале три религије и три царства. Крају у ком је, како се често говорило, „српству-православљу, било ласно мријети“.

- Тешко да данас, одавде, можемо видети шта је носила Стојанова душа у часу првог боја. Али, знамо да је с оцем, славним мегданџијом, Јанком Митровићем, који се из села Зеленграда настанио у Жегару, с турске ускочио на територију Млетачке републике, у заселак Будин, поред данашње Масленице. На млетачки војни платни списак Стојан је, као нејако дете, што значи непунолетан, доспео фебруара 1650. У наредним годинама његови ускоци су га изабрали за харамбашу, а, потом и за главара пошто је на мегдану погубио неустрашивог Али-бега Дуракбеговића - прича Воларевић.

Славно робовање, без права на откуп, подсећа наш саговорник, Стојану се заломило 9. марта 1666. године. Ипак, после 14 месеци, освануо је међу својим ускоцима и одмах на мегдану погубио силног Реџеп-агу Филиповића. Убрзо је, само у једној бици, код реке Цетине, погубио 70 Турака, а заробио 30. Код Удбине је, потом, посекао девет Турака, заробио седморицу и комору коња. Остало је записано и да је у Рудопољу посекао 90 глава, агу Велагића погубио на мегдану, па агу Палијатовића, његовим мачем, на далматинском Косову.

- Средином марта 1670. године, у Дуждевој палати у Венецији, одржана је седница на којој је проглашен витезом Светог Марка. Уз све почасти за заслуге у борби против ислама, звање витеза доноси му право на грб, додељује му се кућа у Исламу, доцније Исламу Грчком, уз вечно право на земљу у обиму од 400 гоњала односно 310 јутара - приповеда Воларевић и подсећа да је, деценију доцније, Јанковић Стојан „произведен у поглавара свих Срба“.

То је био, каже, седам година, до „неустрашивог судара с Турцима“ на Дувањском пољу. Пао је тешко рањен, пушком и сабљом. С леђа! У сумрак, 23. августа 1687. године, подлегао је ранама.

- Остало је, ипак, живо предање и наша обавеза да је пренесемо поколењима. Да слава српског јунака, ускока, сердара Јанковић Стојана, не утихне док је Срба - поручује Срђан Воларевић.

ЛАСНО ЋЕМО АКО ЈЕСМО ЉУДИ

ОД многобројних епских песама које су опевале јунаштво славног ускока, најпознатија и најдирљивија је „Ропство Јанковић Стојана“. Историчари књижевности је посебно издвајају због „величине и трајне вредности“ Стојановог одговора сватовима спремним да, после богате просидбе, одведу његову љубу. Реч је о стиховима:

„Ласно ћемо ми за ваше благо, ласно ћемо, ако јесмо људи.“