Орден за чика Ђорђа, чувара Зејтинлика

САМО што није заплакао чувар Зејтинлика чика Ђорђе Михаиловић (86), примајући орден српске заставе другог степена за нарочите заслуге у очувању културног и историјског наслеђа Србије, као и за развијање и учвршћивање сарадње и пријатељства између Грчке и Србије.

- Хвала српском народу зато што не заборавља - имао је само толико снаге да каже, видно потресен, примајући одликовање на свечаности у Солуну.

Стигао је на уручење у плавој униформи, дар српског ваздухопловног официра. Повијен под годинама, али стамен и колосалан, као што је и његова часна дужност да више од пола века бдије над уснулим јуначким пуковима српске војске. Над осам хиљада хумки именованих и безимених српских ратника.

- Има ли часније дужности од ове која је мени поверена. Да чувам гробове јунака који су, све нас, надвисили љубављу према отаџбини и слободи - више пута је казао.

Орден чувару Зејтинлика, чика Ђорђу Михаиловићу, додељен је поводом Дана државности Србије и стогодишњице Великог рата. Али, због година, које су му видно нарушиле здравље, он на свечаност минулог фебруара, није могао да допутује. Зато му је одликовање, у Солуну, у име Томислава Николића, председника Србије, данас уручио професор др Оливер Антић, председник Комисије за одликовања.

- Ђорђе Михаиловић је и сам живи споменик међу зејтинличким споменицима. Симбол српског, војничког вечног почивалишта - казао је Антић, уручујући признање. - Он је и сам историја и архива овог нашег светилишта. Желим му да га здравље служи и да нам поживи.

Часна старина, чика Ђорђе, примио је орден. Примио и пољубио. Исто као што је свих протеклих деценија љубио Србију. Са истим поштовањем с којим држи заставу пијетета и успомена на хиљаде јунака над којима су бдели и његови преци: деда Сава и отац Ђуро.

Ђорђе је, за „Новости“ овако говорио:

- Они су ме и заветовали да, док живим, ове гробове чувам и негујем. Сад жалим што немам мушког наследника да преузме заставу. И, жалим што је српском народу заборављено јунаштво. Жртва и слободарски дух. То је жалосно. А, опет некако, оснажи ме кад дођу потомци. Кад донесу грумен Србије за коју су умирали њихови прадедови и дедови. За којом су чезнули. Заплачу та деца, овде. А ја им кажем: децо, ваш дуг није да плачете, већ да не заборавите такве јунаке.

НЕ ЗАБОРАВИ, СИНЕ!

Деда Саво је пренео мом оцу ове речи, а он их испричао мени:

- Никада не заборави, сине, бол са којим су наши, српски војници, хранили чежњу за повратком кући. Робовали крваво парче своје земље да би се у њу, слободну, вратили. Да загрле породице које их нису дочекале. Да загрле децу која их нису упамтила. И, не заборављам. Немојте ни ви, синови.

ПЛАЧЕМ, КАД НИКО НЕ ВИДИ

Ђорђе Михаиловић живи са женом у невеликој кући на улазу у гробље. Сваког дана, пре сунца, порани, почисти гробље, отвори гвоздену капију. Уреди парцеле и стазе између белих мраморних крстова. Оплеви траву. Уклони пале гране чемпреса. Упали свеће. Долије зејтин у кандилима. Обрише иконе и фотографије ратника. Дочекује и испраћа потомке. И кустос је и тумач историје. А, увече:

- Тад плачем, да ме нико не види. И, питам се, која ли је, по реду, ово ноћ мртвим ратницима у подножју Магленских планина.