Карађорђев завичај прекрио заборав

ПОРАНИО, пре сунца, Александар Поповић, овдашњи професор географије. Пензионер. Дохватио брезову метлу да почисти плато, прилазе вајатима и качарама. Да их откључа и проветри. Скине паучину са разбоја, млинова, бачви... Отресе прашину са везених кошуља, пешкира и ћилима. Умије ликове устаника, на старим фотографијама...

Чекао је, Поповић, екскурзију из Војводине. Пун аутобус људи пошао је из Новог Сада, пре зоре. Застао је у манастиру Копорин, на богослужењу. А одатле ће, довде, па у Тополу и Орашац.

- Спала књига на неколико слова - каже нам Поповић. - Мало ко, данас, жели да се прихвати посла да се ово место наше српске славе одржи, достојно славног Карађорђа Петровића.

Вишевац, вождово родно место, уз пут Топола - Рача Крагујевачка. Више је него запуштено. Колико је пута чувар сећања, професор Поповић, чуо ове речи: „Можда вожда и нисмо заслужили, какви смо“.

- Вишевац дели судбину многобројних места и белега наше устаничке Србије - говори професор. - Мени је, лично, стало да се не заборави. Зато сам се прихватио незахвалне дужности. Незахвалне, јер се сваки пут, кад неко овде дође, застидим. За све и свакога.

И ми се питамо... Обећали смо, тада, професору Александру Поповићу да ћемо детаљно - у визиту Вишевцу. И дошли смо.

Био је то дан, када се небо спојило са земљом. Киша и сивило неприродно у природи Шумадије за ово доба године.

Ни птице у вишевековним боровима с којих је ветар оборио тек уплетена гнезда. Ни професора, с којим смо договорили сусрет у дану изненадног невремена.

Појавило се лепо лице продавачице у локалној трговини, у центру Вишевца. Професор јој је оставио поруку за новинаре- у Рачи је изненадна сахрана, морао је тамо.

- Ко, осим њега, још има кључ од Карађорђевог комплекса - питамо у центру Вишевца.

- Нико! Он се, сам, мученик, већ више година о томе стара - стиже одговор професоровог комшије допуњен са неколико речи: „А можда би кључ могао да има председник месне заједнице...“

Владету Прокића затичемо за ручком.

Не, немам кључ, али ћу радо с вама - каже нам. - Добро је да је неко дошао. Сматрам, да припомогне. Важно је да се о проблему Вишевца што даље сазна - говори Прокић.

И, следи прича на платоу испред споменика Вожду, у Вишевцу његовом родном селу, кључном месту српске буне „за сваког опасне, али је она вазда у темељу Србије“.

Брдо Градиште - место рођења Карађорђа

Бронзани Карађорђе извио се крај пута, ово је дело академског вајара Станимира Павловића. Вожд подигао десну руку, горе, према брду Градишту где је, у колиби, рођен 16. новембра 1752. године. Левом притегао пушчану цев. Одлучан, снажан, кубура за појасом. Биће да је такав био оне, 1804. године, када је дигао устанак и ударио темеље модерној српској држави.

Прокић нам прича:

- Овај спомен комплекс у Вишевцу постављен је уочи обележавања два века од Првог српског устанка. Значи, 2004. Наредне, овај простор уступљен је Епархији шумадијској на старање.

- Зашто - питамо.

Прича је сасвим у сагласју са непогодом. Поглед замрзнут на огради која труне. На крововима који прокишњавају. На корову који сам професор Поповић не може да почисти. Да почисти... У сваком смислу ове поруке. Где су, овдашњи, млади људи. Где су деца?

- Заиста, и Вишевац дели судбину, не само Шумадије, већ целе Србије - одговара председник месне заједнице.

- Сви одоше. И мало кога брига шта је то било, управо овде, пре више од два века.

ЗАСУКАЛИ РУКАВЕ И КРЕНУЛИ

У ОЧЕКИВАЊУ било каквог одговора из Епархије шумадијске, која је комплекс Карађорђев у Вишевцу добила на старање, у месној заједници су засукали рукаве. Осветљен је плато, манастирска порта, а почеће и оплемењивање цвећем и другим садницама.

- Покренули смо се, морамо - каже Владета Прокић. - А покренућемо и ово мало младости што је остало. Морамо.