На робији Миланковић науци дао најбоље

НА стоту годишњицу од стварања епохалне теорије о климатским променама, Удружење „Милутин Миланковић“ одлучило је да светском научнику и најцитиранијем српском академику у свету, овог пролећа подигне први споменик у Београду. Истовремено, у Будимпешти ће на згради у којој је Миланковић живео као притвореник до 1919. године бити постављена спомен-плоча.

- Наша обавеза је да негујемо успомене на патриотска и научна дела Милутина Миланковића, који је био војник у Балканском рату и заточеник Аустроугарске од 1914. пуних пет година. Није потписао декларацију о лојалности немачким окупаторима 1941. године, а потом није исказао ни лојалност комунистичким властима, због чега је био проглашен за неподобну особу - открива Славко Максимовић, председник удружења, патриотску страну личне биографије великог научника.

Миланковић је рођен као аустроугарски држављанин у Даљу, 28. маја 1879. Његова породица потиче са Космета и у Славонију се доселила у познатој сеоби Срба под вођством Арсенија Чарнојевића 1690. године. Школовао се у Бечу и запослио као грађевински инжењер. Пројектовао је бечки водовод, реконструисао велику катедралу и градио зграде у аустријској престоници. Живео је укупно 33 године у Аустроугарској. На позив Јована Цвијића, Михаила Петровића и Богдана Гавриловића, Миланковић је напустио уносни посао у Бечу и прихватио место професора примењене математике на Београдском универзитету.

- У Вазнесењској цркви 14. јуна 1914. године Миланковић се оженио Христином Топузовић Тинком, оперском певачицом. Бродом „Гизела“ су отпутовали у Даљ да проведу први део меденог месеца. Хтели су потом да оду у Женеву. Међутим, када је избио Велики рат, Аустријанци су ухапсили многе знамените Србе, па и Милутина Миланковића. Локални жандар је у Даљу одбио да му стави ланце на руке, па су заједно фијакером отишли у осијечки затвор где је утамничен као ратни заробљеник - прича Славко Максимовић.

Срби хапшени по наређењу бечког двора из страха од њихове побуне, смештани су у стару касарну у селу Турањ код Осијека. Ту је Миланковић био пет недеља, а потом је пребачен у логор у Карловац, а одатле у нежидерску касарну мађарских хусара, која је претворена у заробљенички логор за Србе. У затвору Милутин Миланковић лежао је на поду, на сламарици, међу двадесет ухапшених српских интелектуалаца и јео храну са логорског казана. Нови затвореници, пристигли из Србије, причали су му о зверствима аустријске војске у отаџбини, што га је видно узнемирило. Логор Нежидар је касније постао стратише Срба, на чијем гробљу је сахрањено више од 1.000 ратних затвореника.

Максимовић објашњава да су Мађари, за разлику од Аустријанаца, показали поштовање према Миланковићу. Дали су му кабинет у Академији наука и посао у Централној метеоролошкој станици. Користио је универзитетску и градску билблиотеку. Рад му је ублажио патње и омогућио сусрет са Србима у Будимпешти у кафани „Континентал“, данас ресторану „Парламент“.

Миланковић је пет година провео у аустроугарским затворима. Вратио се 1919. у Београд истим бродом „Гизела“, којим је после венчања отишао у Даљ. Том приликом је из Будимпеште пренео комплетну документацију „Српске банке“ и тако спасао њену имовину у Аустроугарској. Постао је члан војне делегације Србије и учествовао је у преговорима са Бечом.

Аустроугарски логор

ПРАУНУЦИ У АУСТРАЛИЈИ

МИЛАНКОВИЋ је био астроном, геофизичар, климатолог, математичар, инжењер грађевине, проналазач, први доктор технике међу Србима, универзитетски професор и књижевник. Први је израдио карту климатских промена и календар.

Светска наука га је уврстила међу пет највећих научника 20. века, а НАСА међу 15 умова свих времена који су се бавили планетом. Умро је 1958. године у Београду. Његов син Василије је преминуо 2003. у Аустралији, где данас живи двоје Миланковићевих унука и праунуци.