Достиника - прва престоница Србије

ЗИДИНЕ најстарије српске престонице, утврђеног града Достинике, још се беле на северној падини узвишења Клик, које се као дивовски прст испружило у Сјеничко поље, код села Врсенице. Врх брега на 1.330 метара надморске висине опасују остаци три дебела камена бедема која су бранила двор српских кнежева - „архонта“, како су их звали ромејски цареви из Константинопоља, који су владали вековима пре Немањића.

Налазиште прве српске престонице Србије налази се на само десетак километара од Сјенице, а ни Сјеничани за њу не знају. О остатку Србије да се и не говори.

- Достиника се више не истражује, а оно мало што је откопано није заштићено. Уместо да у најстарији српски град теку реке туриста и ходочасника, њему прети потпуно уништење. Као да је неком у интересу да се о Достиници ништа не зна - каже археолог Драгица Премовић Алексић, директор Музеја Рас.

Она објашњава да је после неколико малих кампања ископавања, од којих је последња завршена пре више од деценије, митска Достиника препуштена зубу времена и дивљим копачима који је разарају.

Иако је Музеј Рас власник половине земљишта на коме је локалитет, он не може да ради ништа, јер нема новца.

Наша саговорница је први археолог који је још 1984. године уочио и истраживао град чије је име и положај забележио византијски цар Константин Порфирогенит у делу „О управљању империјом“.

- У покрштеној Србији су насељени градови: Достиник, Чернавуск, Међуречје, Дреснеик, Лесник, Салинес и у области Босне Котор и Десник - писао је Порфирогенит.

Срби се први пут у познатим документима помињу у франачком летопису из 822. као „силан народ“ који је држао велики део бивше римске провинције Далмације.

Прве трагови Достинике пронађени су осамдестих док је још увек државни пројекат истраживања старог Раса, колевке Србије.

- Као млад археолог добила сам задатак да испитам територију око Сјенице. На локалитету Велика градина, на високом и стрмом брегу, открила сам остатке зидина дебелих неколико метара. На први поглед се видело да је реч о нечем веома значајном - каже Драгица Премовић Алексић.

Она је обавестила о открићу тадашње научне ауторитете који су водили пројекат истраживања Раса. Самољубиве „величине“ готово да нису слушале младу научницу. Она је била упорна и у следеће две године сама је ископавала град. На светло дана изнела је римски материјал из касне антике, византијски и, потпуно неочекивано, налазе српске керамике, алата и оружја из деветог и десетог века.

- Било је очигледно да је реч о српском утврђеном граду, који је живео бар двеста година пре Немањића, а затим је уништен и напуштен у 10. веку, у време бугарске експанзије. Кад сам предочила те налазе, 1987. сам добила средства за систематска ископавања, али мала. Велика истраживања и новац били су резервисани за „одабране“. Већ 1988. посумњала сам да сам открила престоницу српских кнежева Достинику, за коју је група значајних историчара одавно тврдила да се налази близу данашње Сјенице - причала нам је Драгица Премовић Алексић, док смо се возили путем од Новог Пазара ка Сјеници, долином Лјудске реке.

Овом древном саобраћајницом између обронака Голије и Пештерске висоравни, већ хиљадама година циркулише роба између централног Балкана и јадранских лука.

- Ово је део пута Вија металика, којим су метали из источног дела провинције Далмације, из копова Копаоника и Рогозне, транспортовани долином Ибра, а затим кроз пространо Сјеничко поље. Ради одбране античке саобраћајнице Римљани су подигли почетком 4. века прво мало утврђење око кога се касније развила велика српска Достиника. Утврђење доминира над целим сјеничким пољем и има визуелну комуникацију са планинама које га окружују: Голијом, Јавором, Златаром, Јадовником и Гиљевом. Приступачно је само са јужне стране, на којој је седло преко ког се одвијала комуникација са извором питке воде и узвишењем Клик - објашњавала је Драгица Премовић Алексић.

Она наводи да је утврђење на Великој Градини настало почетком 4. века, да је његово коришћење потврђено кроз 6. век и да је обновљено у 9. веку.

- О обнови утврђења у 9. веку говоре остаци објеката у којима се одвијао живот и бројан археолошки материјал: керамички судови различитог облика, величине, начина израде и украшавања, метални предмети - ножеви, алатке, звона, камени жрвњеви, брусеви итд. Овом периоду, крају 9. или почетку 10. века припадају и остаци откривене цркве. Постојање сакралног објекта унутар утврђења само потврђује претпоставку да се ту налазе остаци најстаријег српског града и практично прве српске престонице, града Достинике - причала је Драгица Премовић Алексић док смо се успињали на Пештерску висораван, под нестварно плавим небом.

Тај простор је од преисторије до данас место сусрета цивилизација, о чему говоре и резултати археолошких истраживања Велике градине.

- Археологија је потврдила историјске изворе који говоре о збивањима у Србији током 9. и 10. века, у време када Бугарска осваја велике делове Балкана. Рас је тада, каже цар Константин Порфирогенит, на граници између Бугарске и Србије, па је логична претпоставка да се Србија тада налазила западно од Раса. Нјена граница је тада вероватно ишла долином горњег тока Ибра, источним ободом Сјеничко-пештерске висоравни и обронцима Голије - објашњава научница.

У Србији су се, према белешкама ромејског цара, крајем 9. века водиле династичке борбе између наследника кнезова Мутимира, Стројимира и Гојника. Истовремено стреловит успон доживљава Бугарска, коју жели да се освети Србима за тешке поразе у претходним вековима. Кнезови „Срблије“, како је назива ромејски цар, не обраћају пажњу и ратују међусобно, иако се налазе у маказама између Бугарског и Источног римског царства.

- Клонимир, син кнеза Стројимира, склонио се био у Бугарску где га је цар Борис оженио Бугарком. У жељи да преотме власт од Петра, Гојниковог сина, Клонимир је са војском ушао у главни град Достинику, где га је Петар убио. Како је Рас већ био у бугарским рукама, а Клонимир долази из Бугарске и улази у Достинику да преотме власт, очигледно је да се Достиника у непосредној близини Раса и тадашње српско-бугарске границе - причала нам је Драгица Премовић Алексић.

У село Врсеницу, у чијем је атару Достиника, иде се преко моста над реком Вапом на месту са средњовековним именом Мач-брод, што значи отприлике „Прелаз мачева“. Стари пут даље води кроз српско село Градац. Асфалта има само до гробља, на обронку брега стрмих страна. Археолози су и ту нашли темеље средњовековне утврде.

- Градчани себе зову и Галичани, јер постоји предање да је овде било утврђење великог жупана Уроша Другог, на кога је војску лично водио византијски цар Манојло Комнин. Друго предање каже да је Градац био летњиковац Немањића и база за обуку њихове чувене коњице, јер је пространо Сјеничко поље богато добром травом и водом - испричао нам је Вук Пантовић, песник, гуслар, каменорезац и одгајивач пастрмки.

Док његова супруга гостима припрема и служи укусну домаћу храну за столовима изнад канала ледене речице Вапе, Вук им рецитује:

- Код планине кад дођеш Голије,

ђе се соко изнад тебе вије,

ђе царују вуци и орлови

ђе севају муње и громови,

ђе крстаре змајеви и виле

и аждаје где су некад биле

у чувеном Сребреном језеру

то је код нас на равном Пештеру.

Онда одлаже гусле и с узадахом објашњава да смо дошли у село са 40 домаћинстава, 120 бирача и 30 деце.

- Градац је ретко богато село у овом крају кад је реч о деци. Остала су окопнела. Куће напуштене, само викендом по- неко дође и то док је лепо време, јер нема асфалта. А некад је овде престоница Србије била - беседи Вук, који туристе води до остатка тврђаве.