Задужбине вратити задужбинарима

У БЕОГРАДУ је 15. августа 1929. године у својој кући у Улици краљевића Марка 1, умро Лука Ћеловић Требињац, велики добротвор Београдског универзитета. Сахрану је на најсвечанији начин организовао Београдски универзитет, према тестаменту, једини покојников наследник.

Овај угледни трговац а потом и банкар, своме отечеству оставио је велику задужбину коју осим двоспратне куће у којој је умро, чине и кућа и плац у Јаворској улици 7 и 9, палата на углу Карађорђеве 65 и Загребачке 1, у којој су 24 стана и шест дућана. Захваљујући "Богу и пријатељима који су му помогли да стекне своје имање у Србији која га је примила као најрођенијег", рођени Требињац у писму-опоруци оставио је и палату дуж целе Загребачке улице, бројеви 3, 5, 7 и 9, и Босанске 16 (данас Гаврила Принципа) са 31 станом и седам радњи.

- Иако чуваран и шкрт за себе, Лука Ћеловић је највећи добротвор Београдског универзитета - каже Мира Софронијевић, која је истраживала највеће српске задужбинаре. - Као дете са села и без школе, осећао је колико му је и поред свег богатства, недостајало солидно образовање. Веровао је да само наука и неговање младог нараштаја обезбеђују сигурну културну и политичку будућност једног народа. Зато је, према његовој последњој жељи, основана Задужбина којом је требало да руководи Одбор састављен од ректора, проректора, декана и продекана свих факултета.

Услов оставиоца био је да само чист приход Задужбине може да се троши за научне потребе Универзитета, а основни капитал ни у ком случају не сме да се умањи. О раду ове огромне задужбине подношен је једном годишње извештај и, тако, све до 1969. године.

Шта је данас са заоставштином Луке Ћеловића Требињца?

- Те године почели су преговори са предузећем "Металсервис" о продаји зграде у Загребачкој у којој је био студентски дом - каже Мира Софронијевић. - И поред противљења јавности, Београдски универзитет је заменио ове непокретности за неколико станова не хајући за Требињчеву вољу као ни за помоћ коју су од њега добијале наука и култура.

Унутрашњост зграде „Геозавода“

Питање о заоставштини овог великог задужбинара покреће и друга - о судбини здања и легата које су српски добротвори оставили у наследство свом роду.

- Иако је донет Закон о задужбинама, оне нису ни у чијој надлежности - каже Гордана Гордић, историчар уметности. - Нико се, нажалост, о њима не стара. Не постоји, чак, ни фонд из којег би се финансирала њихова реконструкција и одржавање. За почетак, требало би у Србији пописати све задужбине, прегледати их како би се видело у каквом су стању. Тек тада их треба "оживети" како би им се, као објектима од изузетне важности, вратио стари сјај и продужио век.

Завод за заштиту споменика бави се само задужбинама под заштитом државе, али тако што даје конзерваторске услуге. Новца, међутим, нема да улаже у њихову реконструкцију и санацију. И оне познатије задужбине у лошем су стању.

Припремајући недавно у Краљеву изложбу "Даривање и задужбинарство" Гордићеву је, истиче, затекло непријатно сазнање да у појединим општинама у Србији не знају много о својим задужбинама.

- Много је дивних здања своме отечеству остало на дар, а да о њима не знамо готово ништа - каже Гордићева. - Зато их треба обележити, макар плочом са основним подацима о доброчинитељу. То је најмање што можемо учинити онима који су свој иметак завештали генерацијама које долазе.

У завештајном писму капетан Миша Анастасијевић поклонио је своме отечеству прекрасну палату, зграду данашњег Ректората, у коју су се уселиле Велика школа, Гимназија, Народна библиотека, Музеј и Министарство просвете. Уз кнеза Милоша, најбогатији Србин, трговац сољу чија је имовина била осам пута већа од тадашњег државног буджета Србије, помогао је Друштву за читалиште, Народном позоришту. Бринуо је о црквама, школама, сиротињи.

Никола Спасић, један од највећих српских добротвора, први је основао Друштво дечјих склоништа за децу без родитељског старања и хране. Своју раскошну кућу у Кнез Михаиловој улици број 37 доделио је Српском народном инвалидском фонду "Свети Ђорђе". Тестаментом из 1912. године Спасић је одредио да се за будући храм Светог Саве купи највеће звоно. Све хартије од вредности, готовину и непокретности које је стекао у Београду наменио је за "опште привредне циљеве". Захваљујући његовој фондацији, у Књажевцу је изграђен Дом за изнемогле и сироте.

Илија Милосављевић Коларац и Лука Ћеловић Требињац

Илија Милосављевић Коларац помогао је при стварању Правне академије у оквиру Матице српске, а тестаментом из 1878. године је задивио савременике - основао је, како стоји записано на палати на Студентском тргу у Београду, "сопственим трудом на корист свога народа", фонд за Универзитет. Основао је и Књижевни фонд за награђивање ћирилицом писаних дела Срба из свих "предела српских" и издавање књига (међу којима су дела Иве Андрића, Александра Белића, Ивана Ђаје...).

О неким задужбинарима се не зна много, као што су браћа Радојковић или браћа Јанић. Други нису били пребогати људи, као Димитрије Наумовић, казанджија.

- Србију су задужили и многи странци - каже Предраг Ј. Марковић. - Не само Ендрју Карнеги који је подигао Универзитетску библиотеку. Мало је познато да је данашња болница "Др Драгиша Мишовић" изграђена из фонда "Елзи Инглис", шкотске лекарке која се смртно разболела помажући српској војсци. Земљиште за болницу даривао је Ђорђе Вајферт. А сер Чарлс Хајд је финансирао истраживања и ископавања у Винчи.

УНИВЕРЗИТЕТ НАЈБОГАТИЈИ

Некада један од три најбогатија у Европи, Универзитет у Београду (чији је капитал процењен на више од милијарду долара) већ десетак година води битку за повраћај дела своје имовине. Препрека су му држава, станари, али и закони, општина, бирократија...

Пред Други светски рат Универзитет у Београду имао је 77 задужбина и 11 фондова. Одлуком Министарство културе 2003. године обновљен је рад 13 задужбина и два фонда, али факултет приходује од само седам. Тренутно се води око 50 судских спорова, а неки су, због трошкова, у стању мировања. Два фонда се третирају као стара девизна штедња грађана и та средства нису доступна.

Сутра: Легати препуштени себи