Задужбинари давали према дубини джепа

НИЈЕ срамота обогатити се, срамота је умрети богат. У последње време председник државе све чешће користи прилику да позове српске тајкуне да део свог богатства поделе са онима којима је помоћ најпотребнија. За разлику од, рецимо, руског председника Путина који је својим олигарсима децидирано "поделио задатке", Николић алудира на савест и покушава да у њима пробуди успавано доброчинство.

Задужбинарство у првом реду служи хуманим, културним и просветним циљевима и акт је слободне воље. Може ли се, дакле, апелима, оставити добро које ће добру служити?

- Многа уметничка дела, збирке уметнина и културне установе у Србији дугују свој настанак задужбинарском духу - каже за "Новости" др Марија Алексић. - Реч је о индивидуалној иницијативи да се учини нешто корисно за будућа поколења.

Од утемељења Студенице и Хиландара (крај 12. века), који су прве велике српске задужбине, преко бројних других задужбина династије Немањића (Жича, Милешева, Сопоћани), до задужбина које данас функционишу (Коларчева, Вукова, Андрићева, Доситејева, Милоша Црњанског, Задужбина "Андрејевић"...), оснивачи задужбина - иако су потицали из различитих професија и заузимали разнородне позиције у друштву - мотивисани су првенствено жељом да материјалном потпором подстакну духовни и културни напредак народа и друштва коме су припадали.

- Таква прегнућа почивају на чврстој вери, и граде веру још чвршћу - каже др Алексић.

Задужбинари, донатори и мецене нису увек били и најбогатији а задужбинар, како тврди наш саговорник, не полази искључиво од личних потреба мада га оне покрећу.

- Решеност да се нешто од своје имовине остави другима у складу је са универзалним моралним законима - каже Алексићева. - Разлози за доброчинство могу бити очување од заборава после смрти, свест о припадности одређеној заједници, жеља за несебичним враћањем стеченог у корист напретка друштва. Има и данас примера појединаца који желе да свој иметак завештају потомству зарад неког циља. Таква амбиција није у супротности са аутентичним функцијама културе.

Међу задужбинарима мало је било интелектуалаца. То су углавном полуписмени људи, поникли из народа, који су личним радом стекли богатство. И сви су они умели да цене значај културе за развој свог народа. Зато и не чуди што су највећи број добротвора имале Српска академија наука и уметности и Универзитет у Београду, који је између два светска рата био најбогатији универзитет у Европи.

На листи знаменитих задужбинара нижу се имена: капетана Мише Анастасијевића, Николе Ћупића, Велимира Михаила Теодоровића, Милана Кујунджића Абердара, Михаила Пупина, Николе Спасића, Луке Ћеловића Требињца, Николе Кикија, Симе Андрејевића Игуманова, др Николе Крстића, Владимира Матвејевића, Алексе Крсмановића, Богдана Дунђерског, Влајка Каленића, браће Каменка и Павла Јовановића, Илије Милосављевића Коларца. Свако од њих давао је према дубини свог джепа.

После готово пола века потискивања и затишја у Србији је крајем 20. века оживео дух задужбинарства, па је у Министарству културе евидентирано 36 задужбина, 13 фондација и 286 фондова. Ако већ немају куће и зграде, поједини Срби оставе оно што имају - део намештаја, уметничке слике, ћилиме, новац...

Приметно је порастао и број Београђана који су завештали своју имовину Београдском универзитету. Већина жели да остане анонимна.

Захваљујући многобројним задужбинама које су јој остављене на управљање и црквена општина Српске православне цркве у Вршцу помаже сиромашним студентима. Један од најпознатијих задужбинара је Ђока Стерија Поповић, брат Јована Стерије Поповића. Нјегов тестамент црква је ожитворила пре шест година. Само од издавања многобројних задужбина Црквена општина годишње стипендира око тридесет студената.

На листи нових задужбинара је и професор Правног факултета Мирко Васиљевић из чијег фонда се издваја новац за помоћ социјално угроженим и најбољим студентима. Медицински факултет у Новом Саду додељује стипендије најбољим студентима из фонда "Слађана Ђорђевић".

ДАВАНЈЕ ПОКОЛЕНЈИМА ЗА ДУШУ

ЗАДУЖБИНАРСТВО је српска реч која се првобитно изговарала задушје, што је значило - за душу. Само у Београду је евидентирано четрнаест "задушја".

Лепосава и Драго В. Тодић поклонили су зграду у Филипа Кљајића 42, Лјубица Здравковић у Синђелићевој 26, Глиша и Марија Ракић у Бежанијској 58 и Орачкој 53. Од Олге и Милана Панића "задушје" је остало у Далматинској 95. Лука Ћеловић Требињац оставио је зграде у Краљевића Марка 1, Гаврила Принципа 14-16, Загребачкој 3-9 и Карађорђевој 65.

Др Живан Гашић поклонио је здање у Српских владара 56, од Милана Стевановића Смедеревца остало је здање на Теразијама 39, док је Влајко Каленић завештао зграду у Светогорској 12. Миливоје Јовановић и Лука Ћеловић оставили су роду здање на Андрићевом венцу 12, а Веселин Лучић у Ђорђа Јовановића 5 и на Гундулићевом венцу 39. Од Ђоке Влајковића остала је зграда у истоименој улици на броју 5, а од Магдалене Видаковић у Господар Јевремовој 55.

Сутра: Задужбине задужбинарима