Лоза Мехмед-паше Соколовића у корову
30. 07. 2013. у 21:25
"Новости" у Раванцима код Рудог, месту рођења и одрастања чувеног Мехмед-паше Соколовића. Паша подигао цркву и джамију. Муслимани обнављају - Срби не
НА Раванцима, висоравни на којој се додирују општине Рудо и Вишеград, на 1389 метара надморске висине, више од три године потпуна сама, без струје, као у средњем веку, живи старица Миља. Она је удовица покојног Лјубе Кириджића, последњег потомка лозе чувеног везира Мехмед-паше Соколовића (1505-1579), мудрог младића по имену Бајо Ненадић, који је за калуђера учио у Милешеви, а кога је као петнаестогодишњака, одавде у Истанбул одвео јањичар Јешилије Мехмед-бег.
О чича Лјубомиру - Лјуби "Новости" су писале у два наврата, 2009. године, за живота, и потом у марту 2010. године, после смрти и сахране. Поједини медији су Лјубу сахранили пре неколико дана и целу причу зачинили детаљима о његовој болести, немаштини и беди у којој је живео.
- Готово ништа није тачно. Јесте Лјубо пуних 37 година на посао у Вишеградско шумарство ишао пешке 37 километара у једном правцу и толико назад до Раванаца. Јесте да никада нисмо овде добили струју и да су се због тога све наше комшије, рођаци и пријатељи, давно одселили у Србију и Рудо. И Ненадићи су се у турско доба спустили одавде доле ка Лиму у Соколовиће код Рудог - прича Миља која историју краја и лозе у коју се удала, зна "у прсте".

Бајо је одведен у Истанбул, а његов брат Макарије Соколовић је по његовом "берату" издатом 1557. године, постао први српски патријарх у обновљеној Пећкој патријаршији. Нјихов рођак Мустафа Соколовић је 1555. године основао касабу Рудо са око 400 кућа и две джамије, које је река Лим 1896. године потпуно порушила. Аустро-угарска је затим направила пројекат и помогла изградњу садашњег Рудог, али на десној обали Лима на узвишењу заштићеном од свих поплава.
Поред ћуприје на Дрини 1571. и чесме на Калемегдану у Београду, Мехмед-паша Соколовић је подигао бар још три моста у БиХ, међу којима и онај на Жепи, као и Везиров мост у Подгорици. У Соколовићима је подигао джамију и спомен-чесму, а за мајку, која за разлику од мужа Димитрија није отишла у Истанбул, већ је остала у Соколовићима, подигао је омању цркву наспрам джамије, на имању породице Рађен, добијеног од тадашњег турског аге. Джамија је од 1557. године рушена и обнављана чак пет пута. За цркву се не зна када је срушена, али се зна да никад није обновљена... Заборавили Срби да Бајо није заборавио порекло. Остало је само име - Црквина.
- И овдашњим поповима и људима из власти предлагао сам да на овом мом имању обновимо цркву. Имање се налази потпуно окружено српским живљем, али је све остало на - слегању раменима. Чудан смо ми сој. Наше комшије су пет пута обнављале джамију, а ми цркву мајци Мехмед-паше Соколовића не обновисмо никад - каже Слободан Рађен, који има кућу и велико имање у засеоку Станићи. Станићи су се као и Ненадићи саселили са Раванаца, а сви заједно чине село Соколовићи. Рађен има и кућу на ширем простору Црквина, али и у Прибоју где је стекао пензију.
Опустели су одавно Раванци, али и Соколовићи подно њих.
- У центру Соколовића сада стално живимо ја и моја супруга и брачни пар Софтић. Викендом преко лета ту су и породице Зајко и Зуко. Срби Станићи су тамо преко потока - Соколовачке реке. Лепо се слажемо. За ову, пету обнову джамије, ја сам највећи донатор, као бивши бизнисмен из Италије. Тројица Срба са Паштан брда, пет села удаљеног од Соколовића, добровољно су помагали градњу джамије. То је сва помоћ коју имамо као повратници. Од нас руке дигле странке и министарства за избегла и расељена лица, како ови из Сарајева тако и они из Бањалуке - каже Енвер Шеро из Соколовића.
Да није само турско доба оставило овде дубоке трагове истина, зарасле у коров, говори и прича из периода непосредно после Другог светксог рата. Миљина девојачка кућа је девет километара од садашње, близу "Дражевине", места где је УДБА одиграла последњи чин хватања ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића.
- Лажни четници, а сада кажу и "лажни" Калабић, претходно су боравили и у нашој и у комшијским кућама на Раванцима и одатле кренули ка Добрунској реци, наводно ка Србији. На који километар одавде Крцунови и Ранковићеви удбаши, 13. марта 1946. године ликвидирали су Чичине пратиоце, мајора Драгишу Васиљевића из Вишегрда, Требињца Благоја Ковача и Николу Мајсторовића родом из Босанског Грахова - прича Миља догађаје којима је сама била сведок.
- Да срећа људима пада са неба, ја бих је овде прва ухватила, али ето, здравље ме још добро служи. Пробали смо у младим данима Лјубо и ја да живимо у Банату, али смо били бржи отуд, него одвуд, убеђени да су Раванци "рај на земљи".

Место на коме је била црква коју је мајци подигао Мехмед-паша
У тај рај, међутим, мало ко свраћа, јер да би се дошло до Миље из Рудог преко брда и јаруга, треба око четири сата хода. Готово толико стрмином и у повратку. Кад дође снег, рече нам да ће до пролећа презимити у Рудом код деце, а са првим висибабама, поново на Раванце.
Vopi
30.07.2013. 21:39
Ea svašta li će čovek pročitati. Ovo ko je napisao nema veze sa istorijom, sve pogrešni podaci.
:( ne znas jel veca tuga sam tekst i bolna istina ili sto sam jedan od retkih koji je ovo uopste procitao a jedini ostavljam komentar. vazno je da naslovi sa jelenom karleusom,bekvalcevom i slicne gluposti imaju milion lajkova i komentara.... e moji srbi....
@gavrilo - Изванредан коментар!!!
Pise 37 kilometara isao na posao peske u jednom pravcu. To znaci 74km dnevno samo peske u putu da je provodio. Ovaj podatak mi zvuci neverovatno.
@zox - prosjecna brzina covjeka koji hoda normalno je ok 4 km/h...sto znaci da je on pjesacio devet sati u jednom pravcu I isto toliko u drugom...kad je radio, kad je spavao, kad je jeo???
Коментари (31)