Како је срушен Нјегошев завет

Идеја о враћању заветне Нјегошеве цркве на старо место потекла је ове, јубиларне године, када се навршавају два века од рођења ловћенског генија. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, који седи у столици својих великих претходника Петровића, почетком маја се обратио писмом премијеру Милу Ђукановићу.

- Велики јубилеј је историјска прилика да се испоштује последња Нјегошева воља - казао је Амфилохије. - Обнова Нјегошеве задужбине представља једно од судбинских питања ослобођења Црне Горе тоталитарног наслеђа и истинског повратка праву и правди. Ако је није могуће подићи на истом месту, онда то ваља учинити у близини Маузолеја, као сведока једног времена. Обновили бисмо цркву каква је била пре рушења 1916. године

Владика Амфилохије је у пропратном писму нагласио да „уколико влада не прихвати овај захтев, у шта не могу веровати, Митрополија ће бити приморана да судски процес покрене поново код домаћих и међународних судова“.

А како је и када страдала Нјегошева црква на Ловћену, која се налазила и у грбу НР Црне Горе у време СФРЈ, и где су њени „остаци“, питање је којим су се позабавили репортери „Новости“ протеклих дана.

Иванова корита у подножју Ловћена: гомила камења, лепо тесаног, зарасла у траву, „украшава“ већ дуго пространу ливаду око обновљеног дечјег одмаралишта у овом планинском центру, који је зими и посебно током летњих месеци препун младих из разних крајева. У средини гомиле зарђала метална шипка. Готово нико не обраћа пажњу на просуто камење, које је овде стигло далеко пре него што су рођени девојчице и дечаци који на Иванова корита долазе на одмор током целе године.

Мало је, наиме, њих који знају да је гомила необележених тесаника - Нјегошева. Она је у ствари део капеле, заветне цркве „пустињака цетињског“, која је порушена у лето 1972. године декретом тадашње црногорске власти како би уступила место фараонском маузолеју који је урадио велики вајар Иван Мештровић. А метална шипка је громобран који је цркву и Нјегоша штитио када се небеса „разљуте“.

Петар Други Петровић саградио је 1846. године цркву на Ловћену посветивши је свом такође славном стрицу Петру Првом, потоњем Светом Петру Цетињском. Пет година касније владика и песник тестаментом је оставио аманет да у тој цркви буде сахрањен, остављајући проклетство ако му жеља не буде испуњена.

Услед невремена, тог октобра 1851, када је заувек склопио очи највећи песник словенскога југа није сахрањен на Језерском врху - жеља му је испуњена четири године касније. Уследио је Први светски рат и августа 1916. године Нјегошеви посмртни остаци су кришом пренети у Цетињски манастир. Артиљерија Аустроугарске монархије, која је тукла из Боке, добрим делом је разорила цркву капелу, коју је септембра 1925. обновио тадашњи југословенски краљ, иначе унук Николе Првог Петровића, Александар Карађорђевић. И Нјегош је поново нашао гробни мир у изабраној вечној кући. Капела, која се налазила у грбу Црне Горе, порушена је у лето 1972. када је тадашња власт црногорска, на челу са Вељком Милатовићем, уз подршку ондашњих власти Југославије, одлучила да руши капелу. Две године касније, када је отворен маузолеј, против чије изградње су били многобројни југословенски интелектуалци, међу којима и Мирослав Крлежа, Меша Селимовић („не стављајте самар на Ловћен“) и други, Нјегошеве кости су по шести пут сахрањене, овога пута противно његовој вољи.

Камен са капеле, обележен бројевима, које је време углавном избрисало на ветрометини Иванових корита, посложен је на ледину подно Ловћена. Било је речено да ће Нјегошева заветна црква бити подигнута од истог материјала „негде друго“, помињала су се баш и Иванова корита. Но, то се није догодило.

И та гомила се смањила, тесани камен је сигурно запао за око градитељима који и не знају о чему се ради. Такав однос према Нјегошу се не може ни разумети ни оправдати.

Лјути су и неки од потомака светородне лозе Петровића, на Нјегушима, који кажу да се нажалост стиче утисак да је Нјегош на мети. Камење с капеле чами у трави, а црква, засада, васкрсава у добрим жељама појединаца. Великог поету поједини тобоже учени људи „протерују“ и из уджбеника. Нјегош је на „поправном“. Чудо, дакле, невиђено.

Други учени и разумни људи, углавном подаље од власти, не могу да схвате и прихвате овакав однос према духовном и културном благу Петровића. Срећни народи који поштују своје великане облежили су сваки траг куда су се они кретали. Тако су Енглези „маркирали“ и места где је Шекспир провео који дан одмора. Слично је с Пушкином, Сервантесом, Бодлером, Игоом... Где смо то, питају се многи? Очигледно далеко од света којем вербално тежимо, рушећи пред собом оне који су давно, материјално сиромашни, али духом и знањем изузетно богати, били део тога света.

Одлуку да на Ловћену капела уступи место маузолеју донела је Влада НР Црне Горе још 1952. године. Општина Цетиње, пак, децембра 1968. године доноси одлуку о преузимању обавезе Владе из 1952, а пошто је већ „виђено“ рушење цркве Митрополија црногорско-приморска се жали суду. Уставни суд Југославије се, међутим, прогласио ненадлежним, враћајући предмет у Црну Гору. Нађен је „модус“ - црква је проглашена „архитектонским, културно-историјским објектом“ и рушење је могло да почне.

Припреме за градњу Мештровићевог маузолеја почеле су још 1970. Извођени су припремни радови, али када рушење цркве, око чега је било доста спорења, више није било могуће одлагати, управник градилишта на Ловћену Мирко Живковић окупио је на Ивановим коритима раднике да би им саопштио задатак. Из гомиле је иступио муслиман из Бијелог Поља Исо Махмутовић и казао:

- Ја нећу да рушим цркву!

Био је то скандал, али одважни Исо се није поколебао. Ни по цену отказа који је сам дао. Послушало га је још неколико људи његове вере. Но, убрзо је Раде Радоман, директор цетињске „Градње“, нашао „домаћи кадар“. Камење с капеле, које ће завршити неславно на Ивановим коритима, нумерисано је на лицу места. Да би негде друго стара црква „васкрсла“. Било је то у лето 1972.

Мање је познато да су на Ловћен прво „претресене“ Нјегошеве кости, па се онда приступило рушењу капеле. Учињено је то у „научне сврхе“, Нјегошеве кости су темељно премерене. Комисија коју је формирао Одбор за изградњу маузолеја је, како у својој књизи пише др Божина Ивановић, „10. јула 1974. пренела и сместила Нјегошеве посмртне остатке у крипту новоизграђеног маузолеја“. Пошто су раније претходно премерене. Наука није добила неке значајније податке осим оних да је највећа дужина Нјегошеве лобање 190 мм, висина 114 мм, а запремина (примена Манувриерове методе) 2.010 цм кубних! Није прецизно утврђена ни Нјегошева висина која „шета“ од 185 до 225 сантиметара.

- Запремина можданог дела Нјегошеве лобање, а особито маса (тежина) његовог мозга, задивљујућа је. Испитивања су показала натпросечне вредности које далеко превазилазе све до сада познате и у литератури описане средње, групне и популационе, па чак и индивидуалне вредности - записао је Божина Ивановић.

А из Цркве је тада речено да су „Црногорци постали богатији за још једно светогрђе“.

ЈУБИЛЕЈ БЕЗ ПАРА

НА сцени Народног позоришта у Београду крајем прошлог месеца 12 знаменитих српских песника учествовало је у јединственој „Песничкој литургији за Нјегоша“. Ово је једна у низу манифестација којом годину јубилеја великог песника жели да обележи Одбор за прославу два века од његовог рођења. Одбор чине представници Матице српске, САНУ И АНУРС, и до данас је добио начелну подршку патријарха Иринеја, председника Србије Томислава Николића, министра културе Братислава Петковића и председника Републике Српске Милорада Додика, али не и финансијску подршку државе.

Одбор већ месецима ишчекује одлуку Владе Србије по којој би се обележавање два века Нјегоша уврстило у овогодишњи календар и одредила сума новца којом би се сачувао дигнитет прославе. Без такве подршке под знаком питања је и планирани, тродневни међународни научни скуп „Нјегош у свом и нашем добу“, који би се одвијао од 6. до 8. новембра у Београду, Новом Саду и Бањалуци. До сада је учешће потврдило 110 научних имена из Србије, Црне Горе, Републике Српске, као и из славистичких центара широм света.