Ору њиву, а сањају благо

НИЈЕ Драган никакав Индијана Джонс. Далеко је од професорске катедре као од блага за којим неуморно трага. А ипак, кад намири животиње и заврши са надничењем, на главу натакне шешир, у гепек спакује детектор метала и ашов и креће у потрагу за скривеним хајдучким благом и заборављеним римским златом по беспућима источне Србије.

Нјегова база је Селачко. Мало село између Књажевца и Зајечара, недалеко од границе са Бугарском и довољно далеко од пута да овде нико не долази случајно. Камене куће које још преовлађују и шума која са обе стране грли скромни сеоски пут одлична су сценографија за причу о ловцима на благо. Митова и сањара бар у источној Србији никада није мањкало.

Драган Милутиновић је у Селачко дошао из Босне средином деведесетих година. Од тада важи за главног сеоског помоћника - кад год затреба он је ту да се прихвати неког посла. А кад седне да се одмори, отвори пиво и увек проговори о својој највећој страсти - потрази за скривеним благом.

- Само од бугарске границе наовамо има више од тридесет римских караула. Око њих се трага за античким предметима, скривеним римским драгоценостима, али и хајдучким пленом који су пљачкашке дружине често сакривале на таквим местима - прича Драган. - Нисам ја једини који копа. У Књажевцу их има десетак, у Зајечару тридесетак. Долазе и из других места, трагају и у Бугарској.

Као у авантуристичким романима и јефтиним стриповима, међу трагачима круже различити записи и мапе. Преписиване и прештампаване, али и "оригиналне" - писане крвљу на штављеној овчијој кожи. "Најпоузданије" су оне које стижу из Бугарске, наводно из неког манастира у близини Видина. Прича се да је ту било хајдучко уточиште и да је немали харамбаша ту испустио душу и оставио сведочанство о драгоценостима које је за живота опљачкао. Житељи тог краја досетили су се да могу добро да зараде на златној грозници и без ашова. Сами праве разне мапе и продају их трагачима из Србије. Они купе мапу, плате неком Бугарину да преведе текст, а кад дођу на обележено место - ништа. Ни ћупа, ни злата.

- Једна од легенди које су најживље међу "златарима" јесте она о римском бунару на Ветрену, врху изнад Селачког - открива Драган. - На њему су трагови три римска утврђења, а негде између њих је и римски бунар дубок тридесетак метара. Кажу да је римска постаја бежећи пред налетом бугарских варвара у тај бунар сакрила све драгоцености из логора. Деценијама се безуспешнно трага за тим бунаром.

Без даха Драган ређа легенду за легендом истом брзином којом се празни боца пива пре њим. Прича о четири камиона са уметнинама и златом из Бугарске које су, бежећи у сутон Другог светског рата, немачки официри понели са собом. Нису, каже, стигли далеко. Негде између Каменице и Габровнице готово сви су побијени. Успели су пре тога да сакрију опљачкано благо. Једини траг до тих драгоцености данас је део мапе коју је сачувао и годинама касније у ове крајеве донео један од преживелих нацистичких официра. Недовољно да било кога доводе до скривеног товара, довољно да распали машту десетинама овдашњих ловаца на благо.

- Налазио сам понешто, али ништа велико - прича Драган. - Римске новчиће и фигуре. Једном, код Калне, читавог дана претражујемо и ништа. Ја се наслоним на неку стену да се одморим, случајно прислоним детектор за метал кад он запишти као луд. Ја опет, он опет. Узмем маљ и буп. Стена пуче, а из шупљине бакрењака колико хоћеш. Пун ранац смо сакупили. Продали смо то после неким нумизматичарима из Ниша. Онда одем у Књажевац у продавницу, покупујем ствари за децу, натоварим се ко магаре, а кад дођем кући жена ме пита - откуд ти паре. Има их који су добро прошли, али о томе се ћути. Само видиш да једног дана да дође у новим колима, а до јуче био сирома' ко и ми.

БЛАГО ПОПА МАРТИНА

ДЕЦЕНИЈАМА, од Ниша до Софије, живи легенда о благу попа Мартина. Свештеник који је служио негде у источној Србији имао је жену надалеко чувену по лепоти.

- Ту жену отео му је неки турски ага и он се тад одметнуо и са својом дружином почео да пљачка и убија Турке - прича Драган. - Кажу да је пред смрт део огромног блага које је опљачкао сакрио и оставио у аманет да се искористи кад Срби устану на Турке. Оставио је три записа о томе, али је само један сачуван. Ризница попа Мартина до данас није пронађена, али се и даље за њом упорно трага.

ЗАКОПАНЕ ЗЛАТНЕ КОЧИЈЕ

- Код Пирота, негде на старом караванском путу, налази се гробница неког древног владара и његовог сина у којој су закопане чак и златне кочије. Када би се то благо нашло, читава Србија не би морала да ради наредних пет година - прича са ентузијазмом који не пада ни пред чињеницом да од силног копања и мапа, бар званично, још нико није видео неку велику вајду - прича Драган Милутиновић.