Насеље Камендин - гето уцењених удовица

НА први поглед мало насеље Камендин у Земуну исто је као и свако друго у Србији. Али само на први. Кад се мало загледате, убрзо приметите да на овој фотографији недостају - мушкарци. У стамбеном блоку који је 2008. године подигнут новцем увек дарежљивих Јапанаца, и који броји 50 станова, у 45 живе удовице.

Оне су супруге палих бораца, војника који су у Крајини деведестих година прошлог века положили животе за отаджбину.

- Навикне се човек на све, па и на живот без мушкарца скоро 20 година - кажу готово углас Мира и Нена. Мира је супруга изгубила 1993. године у Кашићу код Бенковца, Нена свог јунака првог дана “Олује”, две године касније.

Данас, у шали кажу, нема бољег места где би се мушкарац лепше могао изгубити него у Камендину.

- Поготово, онај што супругу тражи - каже Мирјана.

Половина њих има децу, половина живи сама. А ниједна се, иако су ратни сукоби у Хрватској завршени пре 17 година, до данас није преудала.

- Кад бих нашла човека, изгубила бих право на инвалиднину, али и на становање - уозбиљила се сада Мирјана. - Ми које немамо децу, новом удајом губимо све.

Закон о борачко-инвалидској заштити предвиђа да следовања, односно, у овом случају, инвалиднину и стан, ако се мајка преуда, преузима дете.

Међутим, на то има право само под условом да се школује до 27. године.

- Ето, мој син није уписао факулет и сада када бих ја нашла новог мужа свега бисмо морали да се одрекнемо - каже Нена.

Траг женске руке у Камендину видљив је на сваком кораку.

Креативност се огледа по двориштима, баштама уређеним као под конац, цвећу “разбацаном” на све стране, чистоћи и уредности...

Али знају се ове жене и посвађати, па није реткост и да напакосте једна другој.

- Хоће комшинице и да поткажу - вели Нена. - У пола ноћи да пошаљу општинаре да проверавају да случајно немам мушкарца у кући. А изненадне контроле, и у зло доба, нису реткост. Руку на срце, до данас се није догодило да је нека удовица остала без накнаде коју прима на име погинулог мужа.

- Зна инспекција да уђе у купатило па да броји четкице за зубе - мрште се ове две удовице, а Нена додаје: - Једном сам ствари погинулог супруга спаковала у кесу и оставила на кревет, када, неочекивано, уђоше инспектори. Ма нисам могла да им објасним да немам партнера. “И где је и где је”, запели да им кажем. Једва сам их убедила да немам никога...

Далеко је од истине да су ово једине муке које их море. Да имају мужеве да их заштите, веле, лакше би им било да реше највећи, егзистенцијални, проблем.

- Ми смо овде само привремени станари. Наши уговори о коришћењу стана важе на десет година - каже Мира. - Наши су мужеви дали животе за ову земљу, а ни 25 квадрата не може да остане њиховим женама и деци, како бисмо имали макар неке шансе за живот достојан човека.