Носила Стаљину Титово “не“

ДУГОМЕТРАЖНИ документарни филм „Једна жена - један век“, редитеља и сценаристе Желимира Жилника, оживео је судбину Драгице Витоловић Срзентић, главне јунакиње, кроз чији су живот реконструисани бурни догађаји наше савремене историје. Занимљиво је да је свој живот на филмском платну заједно са публиком на премијери у Дому омладине пратила и Драгица Срзентић, жена која је 1948. лично носила у Москву чувено писмо у којем је Тито рекао Стаљину историјско „не“.

Два дана после пројекције са које је испраћена вишеминутним овацијама, седимо у њеном новобеоградском стану, и она одмах почиње причу како је била дирнута толиким људима који су дошли да виде филм. Седокоса госпођа, која плени ведрином, отвореношћу, очима у којим, упркос свему што је доживела наслућујете нешто добро и детиње чисто, која не оставља цигарете, а 19. новембра ће ући у 100. годину, данас живи међу књигама, старим драгим фотографијама, портретима на зидовима, међу којима је и њен, а потписао га је Павле Бихаљи... Памти осам држава - Аустроугарску, где је 1912. рођена у Совињаку, малом месту у Истри, Краљевину Италију, Краљевину СХС, предратни Београд у који је дошла са 17 година, интелектуалне кругове лево оријентисаних интелектуалаца и комуниста...

- Кад је мој отац погинуо 1915. борећи се као аустроугарски војник, мајка се јако разболела, а било нас је седморо деце. Мој најстарији брат био је ђак чувене класичне гимназије у Пазину, али је и он био мобилисан. Бригу о нама преузео је Отокар Кершовани, његов школски друг, годину дана млађи. У Загребу сам била у интернату за ђаке из Истре, Отокар је долазио да ме посети, доносио ми је књиге Максима Горког, брошуре „Жене и социјализам“, левичарске прогласе, тако да сам се већ тада заразила том идејом. Кад сам матурирала и стигла у Београд, мој старији брат већ је ту био студент, а издржавао се тако што је певао у хору Народног позоришта.

У том предратном Београду, сећа се Драгица Срзентић, и сама је била сиромашна, а као ретке пријатеље имала је Хуга Клајна и његову жену, који су је недељом позивали на ручак...

- Кад сам почела да радим, упознала сам београдске интелектуалце, левичаре и комунисте који су се окупљали око „Нолита“ - Павла Бихаљија, Велибора Глигорића, Густава Крклеца, Веселина Маслешу, Радована Зоговића, Кочу Рацина... То је било време када су се људи сретали, виђали, дружили, излазио је и левичарски часопис „Стожер“. У „Нолиту“ сам упознала и књижевника Јована Поповића, за кога сам се 1931. и удала.

Кад је Хитлер дошао на власт, и овде су почеле да стижу вести из Немачке да се левичари и комунисти прогоне и хапсе, и Јован Поповић, заједно са Светозаром Поповићем и Војом Вучинићем, покренуо је јануара 1935. „Недељне информативне новине“, из којих је касније настао НИН. Часопис је излазио само неколико месеци, али се буквално радио у њиховој кући...

Рат и партизанске офанзиве делила је са другим мужем, партијским функционером Војом Срзентићем, који је после ослобођења у новом режиму ФНРЈ био службеник од поверења... Веровали су у комунизам, били су познаници и пријатељи многих уметника, бораца и политичара тог времена. Чинило им се да добро познају прилике, али, како каже, стварност је показала другачије...

- Била сам заменик генералног секретара министра у Министарству спољних послова, када ми је једног дана речено да је потребно да идем у Москву - прича Драгица Срзентић. - Само ми је дато писмо које сам по доласку предала Владимиру Поповићу, тадашњем амбасадору Југославије у СССР. Речено ми је да сачекам одговор. Нисам знала да су односи заоштрени и вратила сам се у Београд не знајући да је у руском писму за лоше односе оптужен баш мој муж. Убрзо је донета Резолуција Информбироа, али се нисам слагала са ставом да нам Руси нису пријатељи. Рекла сам да су они своје кости оставили овде ослобађајући нас. А јавно сам изнела и примедбу везану за то што смо ми, партијски функционери и службеници добијали помоћ из посебних магацина и били добро снабдевени. Рекла сам да народу делимо остатке, па је опет гладан и сиротиња.

Драгица и Војо Срзентић су осуђени - она на 10 година робије у Стоцу, а он на 15, у Билећи. Одузет им је стан, радни стаж, скоро сва одликовања. За њега су тврдили да је руски агент, а у ствари, како истиче Драгица, пре тога је ушао у отворен сукоб са Борисом Кидричем и Кардељом...

На наше питање да ли је ико од њихових партијских другова тада покушао да им помогне, први пут са болом у гласу од почетка нашег разговора, Даница каже да није.

- Ма, какви! Наш венчани кум био је Коча Поповић, тада министар спољних послова. Били смо пријатељи. Долазио је у нашу кућу, али никада, ниједном речју, није ни покушао да стане на нашу страну. Исто су се понашали и други, дојучерашњи пријатељи. Кад сам после четири и по године изашла из затвора, једини који су ми у Београду понудили помоћ били су Хуго Клајн и његова жена Стана, која ме је обилазила и у затвору и доносила пакете, адвокат Миодраг Поповић и професор Вељко Кораћ и његова супруга, родитељи Жарка Кораћа. Други су гледали у страну, или бежали кад се сретнемо... А када је и Војо дошао са Голог отока, где је у међувремену био пребачен, одлучио је да се вратимо у Црну Гору, у његову родну кућу у Улцињу...

Да ли се то ломљење живота, патња и разочарање икада заборављају, на који начин се праштају велике људске издаје...

- Војо и ја смо много платили. За већину, како се и показало, та идеја о правди била је флоскула којом су махали, а заправо, бринули су само о сопственом животу, плашили су се, лакше им је било да ћуте и да се клањају. Исто тако, с друге стране, срели смо и неког доброг света, неке племените људе који су се трудили да нам помогну. Не може се рећи да су сви били ђаволи. Данас, са свим овим искуством које имам, мислим да човек мора да верује у добро. Треба разумети да се тада живело у страху, мада се, наравно, поставља и питање шта је људски свет ако се сви плаше власти, и шта се уопште дешава са човеком који изабаре да живи у мишјој рупи. Колико треба снаге да човек преживи велику патњу, мислим да треба још више снаге да опрости. То треба учинити због сопственог живота, себе ради.

Ипак, без обзира на храброст коју је Драгица Срзентић показала, опет се намеће питање шта би избегла у свом животу када би имала прилику да га поново живи из почетка:

-Све сам то ја. Све је то мој живот. Важно је да човек живи оно што осећа. Нисам умела другачије. Имала сам узбудљиве животне околности. Време које је било непредвидљиво. Не знам да ли бих опет изабрала да будем у некој партији, али, у сваком случају, борила бих се за праведније друштво, где нису тако велике разлике међу људима. Моја генерација се борила за такав свет, имали смо узвишену идеју, многи су дали и живот верујући да ће тиме помоћи човечанству. И мене та вера у добро, некако, ни сада не напушта, иако је можда само илузија.