Топчидер: Железничка станица сведок историје

У СЕНЦИ једног од дванаест платана, којима је своје имање својевремено омеђио књаз Милош Обреновић, и данас се у Топчидеру бели приземна станична зградица. Она крије срце београдског железничког чвора и неке тајне српске дворске историје.

На месту где је, ударцем сребрним будаком, краљ Милан Обреновић 1888. године означио почетак изградње првог српског ”гвозденог пута” - пруге Београд - Ниш, подигнута је железничка станица Топчидер. Од ове ”нулте тачке” кренуле су шине да коначно споје Запад са Истоком. И тада је београдска штампа најављивала неке нама познате правце. Писало се тада ”да ће Србија овом пругом ући у Европу”.

- Топчидер је био и остао станица српских и југословенских владара - каже инжењер Славиша Р. Јовановић, шеф топчидерске станице, потомак породице, која је дала четири колена железничара. - У њеној чекаоници специјалне возове чекали су Обреновићи, које су после мајског преврата 1903. заменили Карађорђевићи, а после Другог светског рата црвени тепих на перону простиран је за Јосипа Броза. Салон станице је последњи пут реновиран 1998, када је државна делегације требало да крене возом на преговоре у Рамбује, али се од тога у последњи час одустало.

Да је Топчидер ризница сећања на српске владаре, подсећа и тихо куцање сата у углу канцеларије шефа станице, истог оног који је Драга Машин за 27. рођендан поклонила краљу Александру Обреновићу. Неким чудом и овај часовник и ”први српски железничарски формацијски сат” (који ради непрекидно од 1888.) у канцеларији отправника, неогребани су преживели тешка разарања зграде у оба светска рата.

- Садашња станична зграда некада је била само дворска чекаоница - каже Јовановић. - Остатак је уништен до темеља у ратовима. Ипак, Топчидер се увек подизао из пепела. Он је жилав као наш ”станични” књаз Милошев платан, кога није уништила ниједна од силних бомби које су овде пале.

Аустроугарско бомбардовање 1914. је већ у првим данима рата разорило Главну железничку станицу, чију је улогу преузео Топчидер. Одавде су полазили возови са збеговима цивила, укрштајући се с композицијама пуним војника. Браниоци последње железничке одступнице Београда су 1915. готово до задњег изгинули на Бановом брду и Топчидеру, а у знак поштовања немачки маршал Макензен им је ту подигао споменик.

Из дворске станице је специјалном композицијом 1934. на пут кренуо краљ Александар Карађорђевић. Од Косовске Митровице аутомобилом се одвезао до луке Зеленике и отпловио у Марсељ, где су га сачекали атентатори. Тело мртвог југословенског краља вратило се девет дана касније у Топчидер, истим специјалним возом.

Од салон-вагона краља Александра, кажу стари железничари, остао је само очерупани костур, за разлику од Плавог воза, који је постао туристичка атракција. Крај матичне станице Титовог воза стоје и три његове локомотиве типа ”фау-300”, последњи примерци ове врсте у свету! На Топчидеру је ипак остао сачуван један краљевски дворски салон - вагон, који је тутњао и до 140 км на сат, између два светска рата.

ТИТО У БИФЕУ
ЈЕДНА од најдуже чуваних тајни Титовог двора били су његови излети у кафану железничке станице Топчидер.

- Седамдестих је настала права узбуна кад је откривено да се он негде изгубио - каже Јовановић. - С друге стране у станичном бифеу ”Стакленац” дошло је до панике кад је на врата ступио Броз и затражио пиће. У почетку преплашени, железничари су се откравили кад је Тито почео да разговара о свакодневним животним проблемима. После неколико сати појавило се обезебеђење и окупирало кафану, а Тита је то нервирало и отишао је. Безебедњаци су запретили присутнима да држе језик за зубима ”јер то што се догодило - није се догодило”. Још неколико пута Тито је долазио у станични бифе, али обезбеђење је већ знало где да га тражи, па није правило велику узбуну.