Смедеревац опанцима очарао странце

ЕВРОПО, ништа без Србије, бре! Ово је мото јединог преосталог смедеревског опанчара Златимира Радивојевића (55) који више од четири деценије ручно израђује националну српску обућу, а његови опанци "шетају" Паризом и Миланом. Није поклекао пред модерним добом, не жели да породични занат умре, тако да су се његови опанци "одшетали" и на Интернет. Златимир је "раситнио" шесту деценију живота. Имао је девет година када је, невештим дечјим прстима, направио први опанак и, постао шегрт.

Родио сам се да будем опанчар. Отац је био опанчар, па сам проходао у опанцима. Са девет година почео сам да радим. За 46 година направио сам гомиле опанака... - као да листа дневник успомена. - Докле ћу тако, не знам. Син да наследи занат? Не верујем. Каже, исмевају га другови у школи. Тако, остах један од последњих Мохиканаца у опанцима.

Зиму проводи у радњи, а лето на вашарима и етноманифестацијама. Током зиме направи око 1.000 пари опанака. За један пар потребно је неколико сати. Помаже и супруга, пеглајући кожу. Међу ручним радовима разни примерци - од привезака величине два сантиметра до джиновског сувенира број 47. Ради расечен преплет. Мајстори који читају знају шта то значи. И, то ситно рађен преплет, од телеће и козје опуте, јер кучеће више нема.

Од опанака се не живи лагодно. Зарада је толика да може да се преживи, ако се прода. Домаћи купци су најчешће времешни. Гастарбајтери су сентиментални, узимају за сувенире. Странци су најбоље муштерије.

Када су тенисери из Француске ономад били у Београду, продавао сам код "Арене" - објашњава наш домаћин. - Куповали ко луди. Странци посебно јуришају на опанке на Сабору у Гучи: највише Французи и Енглези, и то млади. Нема везе што се опанак не преводи на њихов језик.

Не одриче се ни модерног. Јасно му је да муштерије неће да јуришају у његову радњу на периферији Смедерева. Зато је упао у виртуелну грозницу, па је "у опанцима" изашао на Интернет, и изложио их на друштвеној мрежи "Фејсбук".

Студент дошао у радњу, тврдећи да је одушевљен опанцима, и понудио да ми уради сајт. Пристанем, јер знам да без тог чуда сада нема будућности. Немам времена да будем за компјутером, али мораћу. Стижу поруджбине, слао сам опанке у Италију, Француску, Словенију. Слоган сајта њњњ.опанак.нет. је "Европо, ништа без Србије, бре!"

- Отац не дозвољава да затворим радњу. Каже, све је мање опанчара, на прсте да набројиш. Последњи опанчар за "лалинске" опанке, мајстор Пера, умро је. И, опанак умире. А, то је национални симбол! Зато би сваки Србин у кући морао да има опанак и део народне ношње. Да се то преноси с колена на колено. Да трају и опанци и нација...