Мека душа Јованкина

ДАЈЕ се на знање: мајсторица Јованка Ракић из Баноштора обавештава да су стигле нове мустре за труковање из Пеште и Беча. Трикераји ће бити готови од недеље и моћеду да се видиду и купиду у њеној радионици! Напомиње се да мајсторица сада располаже са стотину мустри од свакојаке феле за куварице,дозиднице, пешкире и креветнину, па ће ретко која млада отићи мужу и свекрви празних руку!

Овако је добошар Мита четрдесетих година прошлог века, из свег гласа насред сремског села Баноштора објављивао новости. Јованка Ракић (1892-1972) често је у његовим објавама помињана, јер била је надалеко чувена трукерка и кројачице тога времена.

Успомену на ту изузетну жену оживеле су ових дана њене праунуке, Златица Радовић (30) и Радослава Јанковић, које су, приликом случајног одласка на таван старе породичне куће, недавно пронашле веоватно највећу српску збирку од око 1.000 шаблона и мустри за вез дозидница, без којих се некада није могла замислити ниједна сеоска кућа.

- Више пута смо слушале породичне приче о прабаки Јованки, али тек када смо пронашле њено “благо”, спознале смо колико је била јединствена жена - кажу праунуке Јованке Ракић, која је, мада паорска жена, захваљујући свом несвакидашњем дару живела као пештанска или бечка госпођа.

Златица и Радослава су обрисале вишедеценијску прашину заборава са Јованкине заоставштине и ових дана у баношторском Дому културе приредиле изложбу тих изузетних предмета под називом “Вредне руке у наслеђе”. Уз шеме за дозиднице и најмодерније венчанице тога времена, изложени су и Јованкина оригинална шиваћа машина марке “пфаф,” лењир, пегла, кројачке маказе... Ту су и модни часописи из средине прошлог века, који су неким чудом Јованки Ракић стизали у ово тада блатњаво сремско село чак из Париза.

Велики значај Јованкиног наслеђе потврђује нам и Лјиљана Трифуновић, кустос Музеја Војводине у Новом Саду. Нарочиту драж у оживљавању времена Јованке Ракић имају дозиднице са духовитим, па и васпитним порукама: “Све би цуре куварице биле, да су момци на шпорету лонци”, “Кад муж не даје за кујну новац, на штедњаку му стоји празан лонац”... И те поруке, кажу, најчешће је смишљала Јованка Ракић, чудесна жена која је својим марљивим радом заправо лечила огромну тугу. Имала је тројицу синова и једну ћерку. Два сина је у рату изгубила, а ћерку јој је болест покосила. Надживела је само сина Јована, Златичиног и Радославиног деду. Довољно да њене вредне руке пређу у наслеђе.