Вирджина Стана

 ИЗ куће Стане Церовић у планинском селу Тушине, у врлетима изнад Шавника, вије се дим. Вине се у небо, па почне да се разлива наниже, све до кањона мистичне реке Буковице, где се измеша са измаглицом воде.
Баш тај дим из камене породичне куће у којој се родила у зиму 1936. или 1937. године, тежак и голицав, био је све што је Стана Церовић желела. Био је њена нејасна жеља док се са девет година играла само са дечацима, и са 19 - када се с момцима надметала јашући коње, и са тридесет - када је свима било јасно да се Стана неће и не може удати. Последња црногорска вирджина: биолошки жена, умом мушкарац, своју одлуку да живи као човек, не као жена, гордо носи и данас, у позној старости.
- Огњиште... то је све - каже цепајући дрва у дворишту. - Без куће у којој нема мушкарца нема ни живота. Да живим још један живот, исто бих изабрала. Била бих оно што јесам. Стана.
Али, ко је Стана Церовић, последња, пета ћерка коју је мајка Анђа родила у хладну зиму, несрећна што доноси на свет још једну девојчицу, и оца Миливоја, још несрећнијег што те зиме није заплакало мушко дете?
Дали су јој име Стана, не би ли тај несрећан низ девојчица које су се рађале стао. А пре него што ће последња девојчица заплакати, два дечака, чије је рађање испратила тутњава метака у планини, одоше на други свет и однеше са собом и све очеве наде.
- Нас је пет сестара - говори Милена (88), старија сестра Станина, са којом живи у породичној кући. - Родила се као близнакиња, са једним дечаком, који убрзо премину. Најстарија Роса, па Мара, оне су удате, па Вукосава, тужна, која издахну на путу до болнице од заплета црева, па ја и најмлађа Стана...
- Немој Стану у девојчад рачунат! Ајде, богати... - побуни се одмах Стана, и толико наљути да из срджбе заборави шта је то пошла да тражи. - Не може Стана међу сестре. Бриши то!
Добро, нека буде: четири сестре и Стана.
Уто из старог креденца зазвецка флаша.
- Аха, ево је. Ракија - обрадова се Стана. - Танка је. Куповна, али нема друге. Шта ћеш, љетос ниједне шљиве не бјеше у планини. Нешто их доватило. Више смо виђели љетос вукова но шљива.
Пуцкета пећ у кући Церовића и онај дим сигурно се напољу вије. Како је у селу, питамо Стану.
- Ех, како је? Пусто село. Од 30 кућа само се у пет дими. Ђеце нема. Отишло све у град, нема стоку ко да чува.
Стана извади кесу са дуваном и полако мота у ризлу без лепка. Време је да питамо зашто су мушкарци бољи од жена?
- Ех, зашто... А ко је чуо да жена паметно збори!? Све претреса с мора до Дунава. Само нешто цингулају. А “људи” причају о ратовима, о јунаштву. Жена ће стотину вјера да промијени да учини шта јој срцу драго. Ено, сад, кажу, женске добиле право да гласају! Није тако било отприје! Чуј, гласају. Ма, нема ти ође државе.
Пада полако мрак, ваља се вратити низ планину, последња црногорска вирджина нас испраћа, а ми је питамо да ли јој је жао што јој је тако живот прошао.
Набрала је обрве, бацила поглед на дим који се вије из старе камене куће због које је живот жене оставила, и тихо, да неко у оној пустоши не чује, рече:
- Шути, шути, ја кућу да оставим, оца да изневјерим?

ШВАЈЦАРАЦ - СЕЛјАЧКИ СИН
- Били су ми ође свакојаки новинари: Американци, Енглези, Шпанци, а и један Швајцарац. Е, тај ми се допао, видјело се одмах да је сељачки син. Довео терджумана (преводилац) из Београда, па ме пита како ја вабим краве. Како “како вабим”, збуним се ја, зовем их!? Како их зовем, тражи он да покажем. Ја покажем, а он вели: Е, од сада ћу и ја своје краве у Швајцарској тако да вабим.