Памте српске Термопиле

 ОБРОНЦИ Цера, звоне звона цркве пресвете Богородице, празно звоне у манастиру Чокешина. Паде дан, паде крушка, па низ стрмину до пресахлог потока. Вибрације звона носе удар јатагана. Нема топлине. Овде планина Видојевица без успеха покушава да се узвере на Цер, да и она нешто види. Поглед на устрепталу равницу Мачве. Па, нема топлине звона, али има мириса.
Филип Вишњић је певао:
- Полећеше два врана гаврана, са врх Цера, изнад Чокешине, крвавијих кљуна до очију и крвавих ногу до кољена...
- Поп Василије Поповић из манастира прибележио је, уз помоћ родбине, имена свих посечених бораца. Тачно њих 303 беше. Браћу Недић, Глигорија и Јанка сахранисмо у две одвојене раке - говорио је 18. априла 1804. године слуга Спасоје мајци погинулих Недића, Неди.
- Е, Глигорије мој, мој првенче - отело се Неди. - Е, мој Јанко, мезимче мајкино! Зар је мајка нако лепе очи родила... Наке очи од којих су душмани дрхтали, а девојкама се памет претурала... Сад их Турци повадили, лепу главу три пут секли.
Оде син Мијаило, да се бори против Турака, да свети браћу.
Битка код Чокешине, Леополд Ранке назвао ју је Српски Термопили. Зашто? Браћа Недић из Осечине, ваљевски крај, кренули су са својим момцима у сусрет Турцима, почео је Први српски устанак. Срби опседају Шабац. Повукли се Турци у тврђаву, чекају помоћ. Из Јање, преко Дрине, пристиже Ножић- паша са хиљаду и по коњаника. Стижу у Лешницу. Крећу према Чокешини, манастиру. Све мегданджија до мегданджије.
Харамбаша Ћурчија и Јаков Ненадовић са својим борцима измичу. Узалуд им браћа Недић, стасити људи, говоре да остану.
- Јесте сила, али смо јунаци - викао је Глигорије. - И ако одете, ми ћемо се борити. Са вама или без вас, нећемо у мишје рупе побећи!
Сабраше се момци. Нјих 303. Манастир Чокешина имао тада и зидине, рече Јанко да Срби нису бабе, да ће на мегдан Турцима. И, би мегдана. Изађоше српски устаници пет километара даље, где ће Турке боље сачекати.
Пењемо се на падине Цер планине, онда спуштамо међу храстове и липе, где је клисура Липовог потока. Ту је била битка.
- Па ако сад више наше војске не може доћи, ми се онда уклонимо, да не гинемо лудо, без невоље - говорио је харамбаша Ћурчија. - Ако Турци запале манастир, народ ће га опет начинити, кано што је и до сад градио, али ми кад изгинемо око тијех зидина, нас не може нико повратити ни поградити... Нас је шака јада овде.
Оде Ћурчија са писаром Вуком Стефановићем Караджићем. Јаков Ненадовић је предложио да се људи ушанче у манастиру Чокешина.
- Чича Јашо, нисмо жене да мремо овде у затвору! - повикао му је Дамњан Недић.
- И да цркву крвљу поганимо! - додаде Панта Недић.
- Јашта, море! Идемо да се са Турцима јуначки побијемо! - повикао је један од браће Недић. - Путуј ти, Јакове, сакупљај војску, ајде да ми нешто поједемо и попијемо!
Јаков са својим људима - побеже. Побегли харамбаша Ћурчија, онда Јаков. Шабац мора да падне! Устаници га опколили, Турцима стиже помоћ, али не могу да заобиђу - луду браћу Недић.
И би бој код Чокешине.
Нису она звона цркве промукла, јетко удара метал о метал, седимо са игуманијом Аном, сада је ово женски манастир, говори Ана о јунаштву:
- Није јунаштво тући слабијег. Јунаштво је Србима у крви, зато смо милосрдни и пред јачим. Памет уз јуначку крв доноси победу, ма колико је непријатељ наизглед јачи.
Турци са Ножић-пашом нису помогли својима у Шапцу. Угледних, 50 сасечених турских глава понели су у - недођију. Толико је остало и живих, турских глава. Паша није смео да се појави ни у Јањи нити Бијељини ни у Брчком са десеткованом војском. Упутио се ка Сребреници.
Нико није преживео у одредима браће Недић! Нико није побегао!