Индијана Джонс из Сокобање

У ЈУГОЗАПАДНОЈ Србији ове људе којима нада никада не умире зову "златари". Мада су више "старозлатари", јер трагају за закопаним благом из античких, римских и турских времена, а понајвише за златом које су хајдуци сакривали по кршевитим планинама.
Ни за живу главу не би признали да то раде. Али, наш Индијана Джонс из Сокобање пристао је да за "Новости" исприча своју причу. На једвите јаде додуше, тек Зоран Мирковић (37), разведен, отац једног детета, на уговореном састанку појавио се у филмском стилу: отворен джип, атлетски грађен пратилац обучен у маскирну мајицу (зову га Бата), згодна девојка, загонетан став и крајње оскудне реченице. Много касније, једва је изустио:
- Ма, има, бре, благо, има кол'ко 'оћеш, само га нађи. Како је оном горе из села М... крава упала у рупу, он поглед'о доле, а оно - ћуп. Златници!

Поп Мартин

СЛУЧАЈНОСТИ и ловачких прича које су додатно поткрепиле легенде из овог краја, попут оне о једном богобојажљивом човеку који је случајно откинуо грану а из дрвета почели да цуре златници, има много. Али, наш саговорник не оставља за случајности места. Он има мапе! Поп Мартинове мапе!
- Како чије мапе? - не може да се начуди нашој необавештености. - Нисте чули за попа Мартина?! Тај ти је поп био у чети са 80 хајдука. Радили су они, разуме се, свој посао, скупљали благо, златнике и све то, и закопавали га горе по планинама. На крају, само су тројица преживела, а међу њима и тај свештеник.
Поп Мартин је записао и описао места где је сакривено хајдучко благо. Нису праве мапе као у филмовима, али их "златари" тако зову. Вероватно их није куцао писаћом машином на белим листовима, у каквом се облику данас појављују код "ловаца на благо", а какве су и "Новости", тешком муком, добиле од Зорана Митровића, са обећањем да нећемо да по њима трагамо.
- Ма, и да хоћеш, не можеш да нађеш! Али нећеш, јер земља ради, помера се, није иста као и пре двеста-триста година... Не да злато да се узме. Тамо где је благо, може бити, померила се земља два-три метра. Па, ти копај по кршу ако немаш друга посла - рекао нам је помало сумњичаво.
У "мапи попа Мартина" понегде нацртани знаци, хајдучки, стрелице разне и махом записи, попут овог: "Код места Света Параскева, сокобањско, кад уђеш у цркву, од врата од истока иди до сред цркве и стани, има камик жут. Под њега товар злата." Или: "Од Власотинце место Паросиљ, ту тражи бунар сантрач од камен бигорљив, у тај бунар спустисмо буре злата." Или: "Спрам Ћеле-куле, нишка околина, има турски гроб, у гроб паре. Ово је Кочин план преведен око 1800. године, истинит."

Отета попадија

ДА не би било забуне ко је поп Мартин, у истоименим мапама нађена је и прича о њему. Он се одметнуо у хајдуке пошто му је Манука-бег отео попадију. Прикључио се, онда, чети војводе Влчана, са намером да се освети бегу. Бегу се осветио, а са хајдуцима хајдуковао, благо закопавао и мапе правио.
- Е, најбоља је знаш која мапа? Кожна мапа! Знаш чиме се пише по кожној мапи? Барутом. Е, да ми је једна таква, што би било право! Али нема. Није да не постоји, постоји, само где да је нађем? Нису лоше ни ове мапе што их ја имам. Само, имају фалинку. Како су их људи прекуцавали, свако је грешио, па уместо слова "а" напише слово "е", уместо "л" напише "к", и ето ти проблема! Није више Реково, него је Раково, па га ти нађи ако можеш.
Да ли је он нешто нашао - питање, више пута постављено, било је узалудно. Српски Индијана Джонс само нас је загонетно гледао.
Добро, Зоран Мирковић има мапе, има добру вољу, веру, а опрема?
- Имам висак и жице. Кад се две бакарне жице укрсте, ту је вода или благо.
- Па, да ли "ради" тај инструмент? - питамо.
- Ради - одговара он.
- И? - Шта и? - Па, јесте ли нашли нешто? - Глупог ли питања! Уместо одговора, стиже питање:
- Знате ли колико дуката стане у литарску флашу? Стане 17 килограма.
На крају дугог преподнева, "Индијана Джонс са југа" признао је:
- Нашао сам стрелицу. Можда је римска, можда је турска.Тешко је установити, јер се облик тог металног врха стреле није мењао.
Није је носио на процену, али зна да за њу може да добије пет-шест евра. То нам је једино и показао. И оградио се:
- Локалитете заштићене законом не пипам. Могу веома лако да те ухвате.
- А када бисте нашли нешто стварно вредно, значајно за историју и нацију, да ли бисте дали држави?
- Па, нисам луд! - одговорио је одсечно.
- А кад би држава платила?
- Па, кад је држава платила?! Има приватника, дају пет пута више.
У сокобањском крају сваки сељак верује да баш на његовом имању лежи скривена ризница. Старо злато и дукати толико су се укоренили у живот овдашњих људи, да кад неко почне да гради кућу, народ каже: "Ено га, нашао ћуп са златом, па кућу диже." Или, ако је послао дете на школовање: "Ма, нашао злато!" Или, ако је купио кола... Иза свега што неко постигне лежи - ћуп.
Вечним сјајем злато голица машту и подгрева наду да ће срећа баш њих помиловати. Још од хајдук Вељка, који је по овом крају хајдуковао, сви сањају исто: да једног дана пронађу скривену ризницу. Не дукат, не огрлицу, диван стари предмет, већ ризницу целу. Трезор! И Зоран Мирковић, само што он признаје:
- Ма, сви траже. И имају. Али, ћуте. И ја исто, јер знаш како се каже: "Што се у кући ради, то се ни у цркви не говори."

МАПА ЗА СЛИКУ
СОКОБАНјСКИ Индијана Джонс ни по коју цену није желео да га сликамо. Ни отпозади, ни са стране, ни да се не види, ма никако! На крају смо се нагодили: уместо сликања, дао нам је мапе попа Мартина.