Слобода, а ти сужањ

РЕЛЈЕФ лица Драгице Срзентић и прсти њених руку, тренутак замрзнут у зеници камере. Иза тог тренутка - сурова животна прича, сведочанство тешког и дугог пута за читав роман.
- Сурово је - каже она - што човек тај пут не може да заборави. Проклетство, шта све мора да носи у памћењу.
Родом Истранка, данас Београђанка, а судбином везана за Црну Гору. Из Улциња је њен супруг и "љубав и друг" Војо Срзентић, предратни комуниста. Брак са њим, Драгицу Срзентић потпуно је определио за комунистички покрет и одредио јој пут којим је ишла. Ова старица, бистрог ума и прецизних мисли, актер је значајних историјских догађаја и познаник многих важних личности ратне и поратне Југославије - Тита, Моше Пијаде, Веселина Маслеше, Владимира Велебита, Леке Ранковића, Сретена Жујовића, Ивана Милутиновића...
У ратној књижици - четири године стажа под оружјем. Прво у македонско-косовском батаљону, потом у штабу Светозара Вукмановића Темпа.
Одломак сећања из рата:
- Кад смо из Грчке кренули за Скопску Црну Гору и прешли те језиве планине, упали смо у немачку офанзиву. Повучемо се на неку чуку, дању се боримо, ноћу марширамо, гладни, неиспавани. Изнад Велеса стиже порука: Вратите се за Грчку. Поделили смо се у десетине, 15 дана непрекидног маршовања кроз мећаву и снежне наносе. Остала сам без ципела, смењујемо се, пртимо снег. Онда видиш крваве трагове.
Лето 1944. Прослава годишњице устанка у Црној Гори, стиже бефел да се Драгица и Војо јаве Врховном штабу на Вису.
- Убрзо, одведу ме код Ранковића. Пита ме он где сам све била за време рата. Кад сам испричала, он каже: „Добро, сад ћеш ићи у Лондон.“ Имала сам ужасну маларију, уз то, мој енглески је био слаб и предлог ми је био ван памети. Али, ја сам војник... Чекам Воја, дошао је касно. Питам га: "Где си био?" Каже: "Код Тита на вечери, одредио је да ја идем у Енглеску и организујем пребацивање помоћи земљи." После те мисије, Војо се вратио у Београд, а Тито га је послао у Албанију за саветника Енверу Ходжи. Мој задатак у Лондону био је да једном недељно говорим на Би-Би-Сију, у програму за Југославију.
Кад се, у марту 1945, вратила, већ је била на списку одабраних да формирају министарство спољних послова ФНРЈ.
- Рат је још трајао - прича Драгица Срзентић. - Почели смо са припремама кадрова за амбасадоре. Задржали смо старе, али укључили и нове кадрове. Све сјајни интелектуалци и изванредни људи: Станоје Симић, први амбасадор у Вашингтону, после њега био је Сава Косановић, сестрић Николе Тесле. Марко Ристић био је у Паризу, Дарко Черне у Чехословачкој, Лјубо Леонтић у Лондону, Владо Поповић, шпански борац и организатор устанка у Хрватској, у Москви, Јосиф Ђерђа у Албанији. Такви су били дипломатски кадрови у моје време: способни, културни и паметни.
Пролеће 1948, заљуљали су се односи са Москвом, Драгица Срзентић је заменик генералног секретара Министарства, у земљи ври.
- Иво Војевода и ја идемо код Владе Велебита. Он каже: Један функционер Министарства треба сутра ујутру да путује у Москву. Буди спремна, Драгице, да кренеш.
Носила је Титово писмо Стаљину, у коме Броз захтева објашњење зашто се руски стручњаци повлаче из Југославије.
- Таман посла да сам помислила да то писмо отворим - каже Драгица.
Три године касније, нашла се на удару бруталног обрачуна нових власти, а њених сабораца. Довољно је било што је неистомишљеник, али није била за резолуцију Информбироа. То и данас, одлучно, пориче. Ухапсили су је, шамарали и записничари, и експресно осудили на десет година робије. Сећа се, добро, да је само рекла: Боље да се с Москвом договоримо. И још, "па до јуче су нам говорили да је баш лепо што нас и Стаљина исто сунце греје". А, побунила се и против разметања и разбацивања врхушке.
- Истог дана, 31. маја 1951. године, када су ухапсили мене, ухапсили су и Воја. Обележили га као шпијуна НКВД. Ма, какав црни шпијун! Одрезали су му 15 година Голог отока. Знам и зашто. Зато што се свађао са Кардељем око помоћи која је возовима завршавала у Словенији, док су друге републике гладовале. А противио се и Кидричу који је правио седмогодишњи план. Тај његов план крваво су платиле босанске шуме. А словеначке, ни такнуте.
Пре две недеље Драгица Срзентић напунила је 95 година. Пола од тога волела би да није проживела.
Одломак сећања из Кезнено-поправног дома у Стоцу, код Билеће:
- Истоварили су нас у Билећи, стрпали у камион и покрили церадом. Са мном још пет жена, а на нишану нас држе двојица са пушкомитраљезом. Доле главе, вичу. У КПД Столац шпалир жена. Настаје вика, пљување, батинање. "Удри банду! Издајници". Нјихова лица изобличена, крваве беоњаче, рашчупане косе.
Бацили су нас на под у просторију, уместо пода, камене плоче. Био је то први од 730 дана - бојкота. Сутрадан у павиљону, парола: "Враћамо се партији". Мени су ставили круну од трња, лишћа и коприва. Навукли ми на ноге патике без прстију. На њима написано: Маде ин СССР. Преко груди лента: Краљица информбировског бала.
Ноћу нас буде сваки сат. Ми, онда, спавамо стојећи. Али, досетили се, па нам дају камен и командују: Дижи, спуштај! Е, колико смо, и у данима после, столачког камења пренели. Кожу на длановима нисам имала.
Свако ко је био тамо могао је да ме батина. Али, најстрашније је психичко мучење. Мислила сам, полудећу. Стално сам се питала могу ли издржати још овај дан и ову ноћ. Кажем себи, могу, могу. И то се продужавало. А, једна барака имала је оштре ивице од тесаног камена. Рекла сам себи, о томе сам стално размишљала, овако: Залетим се, ударим о ту ивицу, глава пуца, и готово је. Не могу ми тад ништа.
На Шестом конгресу партије у Загребу Тито је рекао: "У партији има људи заврбованих од НКВД." Именовао је Арсу Јовановића и мог Воју. Мене у дому активисткиње питају: "Шта сад кажеш?" Кажем: "У то не верујем." Оне отрче, пријаве да сам рекла: "Тито лаже!" Следи наредба: "Драгица да стоји пет ноћи."
Година 1955, крај новембра. Пустили су Драгицу Срзентић на условну слободу. Стигла је у Београд више мртва, него жива. У стан где су она и Војо живели, уселили се удбаши. А она - на улицу.
- Воју су пустили, осакаћеног, наредне године - прича Драгица. - Али, ми нисмо били слободни. Стално су нас пратили, стално под присмотром, и кад смо код мојих били у Истри. Одем код Ћеће Стефановића (министра унутрашњих послова), питам: "Јесмо ли ми слободни људи?" Он ће: "Ми с тим немамо ништа". "Па, ко има", велим. Он одговара: "Удба са Бриона". Значи, слобода је, а ти опет сужањ. Лјуди су бежали од нас. Само Темпо није.
Завера тишине и заборава није много болела Драгицу. Ни кад је на Теразијама срела Чеду Миндеровића, књижевника, због кога је продала део свог породичног накита и дала му да плати стан, а он, њих сужње, није ни погледао. Није је заболело, а јесте зачудило кад, каже, једном у позоришту Војин и њен венчани кум Коча Поповић није имао снаге да им приђе. Пружи руку. Драгица додаје:
- Само је његова Лепа климнула главом.

ТИТО ЈЕ ЗНАО

ГОЛИ оток, верује Драгица и данас, био је Титова замисао. Владимир Дедијер о томе је овако писао:
- Ранковић је одвео Добрицу Ћосића код Кардеља. Био је присутан и Иван Гошњак. Кад је Добрица почео да прича шта је видео на Голом отоку, Кардељ је љутито рекао: "Знао сам да ће тамо направити пиздарије". Гошњак је рекао: "Добро, Едо, што се љутиш, то је била твоја идеја".
- Али, да је и Тито знао, у то не сумњам - закључује Драгица.

А ПРАВДА?

ДРАГИЦА Срзентић, одлуком Окружног суда у Београду, рехабилитована је. Поништена је пресуда из 1951. године. Она каже:
- Рехабилитовано је право. А где је правда? Ко ће и када да обештети страдалнике, као што то чине неке земље бивше југословенске државе.