Стано моја,мој Станоје

КАО у свим патријархалним друштвима, у Црној Гори, међу Малисорима, Кучима, Албанцима на Космету и Србима у Книнској Крајини, дуго времена сматрало се да су породице које немају мушког потомства проклете од Бога. Околина их је унапред осуђивала на пропаст.

Наш довитљиви свет, ипак, није се дао, па је смишљена “превара” у којој је најмлађа кћи постајала - мушко. Вирджина, или тобелија, која је цео живот била “осуђена” да се облачи и понаша као мушкарац, скривајући строго и своју сексуалност … Обично - до краја живота.

Последња црногорска вирджина Станица Маринковић (67), од милоште прозвана Даго и Дагић, своје пензионерске дане пуне немаштине, живи недалеко од родног Затона, у малом стану у Бијелом Пољу.

- Звали су ме и Станоје - каже жалећи се на дијабетес који ју је притискао. - Мој бивши директор из Вунарског комбината увек ме је тако ословљавао. Многи ме зову Станоје, а ја се не љутим

Каже била је пета по реду од осам кћери колико је имао њен стари Петко ` Шале Маринковић.

- Сине, увек ми се обраћао - наставља. - "Хајде, сине, да оремо, ухвати волове." Косила сам са њим, секиром секла дрва у шуми. Сваког јутра. У кући нисам радила, нити ме је то интересовало.

На прелима сам гуслала, док би ми девојке плеле джемпере, шалове, прича Станица, која је са оцем држала стадо од 300 оваца. На радној акцији на изградњи пута Лјубљана - Загреб , “дружила” сам се искључиво са крампом, јер је лопата за жене. Од прве плате у Вунарском комбинату купила је хармонику и свирала на свадби другарице Мире, пребира Станица по успоменама и фотографијама .

- Волела сам да будем на слављима у друштву мушкараца, јер од њих увек може нешто да се научи. Жене су ти алапаче и било ме је стид њихових оговарања - прича Станица. - Волела сам да попијем по чашицу-две ракије. Када бих се вратила уморна са посла увек бих попила по једно пиво, кога је морало увек да има у фрижидеру, прича последња црногорска вирджина, која је само једном у животу обукла сукњу!

- Мајка је тражила од мене да не носим панталоне, а отац се није противио. Комшинице су ме наговориле да први и последњи пут обучем сукњу за сабор у Брзави. Е, да сте само видели како се народ окупио око мене као око неког чудовишта. Било ми је мука од свега, па сам од једног комшије позајмила бицикл и одјурила да обучем панталоне. Тада сам се поново родила, тако ми се чинило - прича Станица, чијим се родитељима тек после осме кћери родио син. Тада је Станица већ увелико “била Станоје”

Последња црногорска вирджина живи тешко. Једва саставља крај са крајем, а пензија јој је толика да никада није видела новчаницу од сто евра.


КОРОТА

- ИСПОШТОВАЛА сам очев аманет. Када је умирао казао ми је: "Сине, сестре су се поудавале. Ти немој, немој да оставиш брата Вучету." Тако је и било, послушала сам га - прича Станица, која је оца ожалила, како би Црногорци казали “ка чојек” .

- Нисам ставила црну мараму на главу, какав је ред у овим крајевима. Једноставно, не трпим је, никада је нисам ставила на главу.