Коментар: Каталонци

МНОГИ се код нас ових дана радују предстојећем референдуму у Каталонији који је влада у Мадриду забранила. Друштвене мреже и коментари испод новинских текстова препуни су наслађивања и порука подршке Каталонцима да издрже све забране и притиске кастиљанских власти. Као да се ради о нашој сопственој кожи. А и ради се.

Може, тако, да се прочита и да је каталонски референдум само наставак лавине која је у свету покренута признањем нелегално проглашене независности Косова, уз наду да ће после Каталоније истим путем кренути Валонија и Фландрија, Квебек, Шкотска, па и Тексас, којем је, према проценама познавалаца историје са интернета, место у Мексику. По принципу: закували сте - сад сами кусајте.

Као главни кривци за отварање Пандорине кутије, случајем Косова, наводе се САД и ЕУ. За Америку су у праву. Нека им буде и оно за Мексико. Али референдумски навијачи заборављају да постоји пет држава из Уније које нису дале свој глас сецесионистима из Приштине.

Чудно је колико једна неправедна одлука, као што је признавање једнострано проглашене независности Косова, у болу, може и да заслепи. Па се тако радујемо шпанској пропасти, по логици - кад је већ нас снашла мука, нека је на својим леђима осете и други - иако је баш Мадрид једна од пет престоница из ЕУ која је одбила да призна независно Косово.

Па сад треба да будемо поштени и да се одлучимо. Или ћемо да подржимо отцепљење Каталоније, после чега би требало да се џентлменски сложимо с тим и да Мадрид да зелено светло за независност Приштине, или ћемо држати страну Шпанији, која се, као и ми, труди да сачува територијални интегритет, па тако по аналогији дати и глас за Косово у Србији. Реч је о принципу. Ништа лично против симпатичних Каталонаца.