КОМЕНТАР: Земљаци

ИЗЈАВА амабасадора САД Кајла Скота да бивши затвореници из Гвантанама, један из Јемена, а други из Таџикистана, морају да се интегришу у српско друштво многима је зазвучала као виц. Међутим, иза те реченице са аланфордовским призвуком крију се нека озбиљна питања. Прво је свакако - зашто би Америка људе, које је петнаест година држала у нелегалном затвору без оптужнице, интегрисала у српско, а не у, рецимо, тексашко друштво. На то глобално питање одговор у сличном тону могао би да гласи - тако су у могућности.

Ако то оставимо по страни, као што су, уосталом, учиниле и бројне друге европске земље, остају нам локални проблеми. Како ће двојица осумњичених и никада осуђених исламиста бити интегрисани и какав ће бити однос друштва према њима?

Страх и неповерење као прва реакција нису неочекивани. А одлука наших власти да о њиховом доласку не обавесте јавност (вест је емитовала агенција Ројтерс) сигурно није допринела бољем прихватању нових "земљака". Читавог дана трајала је игра глувих телефона новинара и различитих министарстава, која су сва до једног тврдила да они немају ништа са тим и да не знају како, зашто и када долазе ослобођени притвореници. У први мах није чак било јасно ни да ли долазе као слободни људи или као затвореници.

Бивши сужњи Гвантанама Давлатов и Ал Дајфи не би требало да буду безбедносни ризик за Србију. Ако ништа друго, њима ће службе безбедности неизоставно бити за петама у сваком тренутку. Много нам већа опасност прети од бројних повратника из Исламске државе на Косову, у БиХ и у другим европским земљама.

Озбиљна држава морала би то да објасни својим грађанима. А не да дозволи да такве вести до нас стижу из иностранства, уз неизбежне шумове на вези, нагађања и полуинформације.