Милан Вујин: Радикале не треба изручити

ОВИХ дана пуно се говори о пропустима Међународног кривичног суда за бившу Југославију и притисцима који се врше на Србију, захтевима за враћање Шешеља, коме 31. марта треба да буде саопштена одлука о кривици, али и о захтевима за лишавање слободе функционера СРС Вјерице Радете, Јове Остојића и Петра Јојића.

О поступању Трибунала у поступку према Шешељу већ се све зна, али бих на случају функционера СРС, указао да и настојање највиших представника власти у Србији да пошаљу поруку, да Трибунал треба да поштује Србију, неће пробудити савест судија Трибунала, јер они не поштују ни сами себе ни свој Статут. Трибунал је основан Резолуцијом 827 СБ УН 25. маја 1993. усвајањем статута Трибунала. Ево, скоро пуних 26 година, сведоци смо бахатог понашања челника тужилаштва при Трибуналу и неправничког и насилног понашања судија.

Годинама су грађани Србије били приморани да трпе терор Трибунала слушајући захтеве и ултиматуме, а све наводно у циљу спровођења правде.

Трибунал је основан као ad hoc мера СБ са искључивим задатком да кривично гони особе одговорне за тешка кршења међународног кривичног права почињених на територији бивше Југославије од 1. јануара 1991. па до датума који одреди СБ, након поновне успоставе мира. Тај други датум никада није одређен. Али је одређен, па више пута продужаван рок трајања Трибунала.

Одредбама члана 2, 3, 4 и 5 Статута Трибунала побројана су та тешка кршења међународног хуманитарног права, на основу којих ће се гонити физичка лица и у тим тешким повредама нигде нема ни радње за које се оптужује Шешељ, а поготово радње за коју се тражи хапшење Радете, Остојића и Јојића.

Дакле, ако је Статут Трибунала прописао дела за које се може одговарати и ако се чланом 1 прописује да је Трибунал надлежан да кривично гони особе за тешка кршења међународног хуманитарног права, а у складу са одредбама Статута, онда више нико не може да пропише никакву казнену радњу због које се пред Трибуналом може одговарати.

Статут Трибунала је мењан девет пута, последњи пут 7. јула 2009, и ниједном том изменом није предвиђено да ће било ко одговарати пред Трибуналом за непоштовање Трибунала. Статут је једини документ којим се прописују радње утврђене као казнена дела и нико други мимо Статута то не може да учини.

Статут Трибунала у члану 15 даје овлашћење судијама да усвајају правила о поступку и доказима на основу којих ће се водити поступак и друга одговарајућа питања, што значи да су судије овлашћене само да пропишу начин и услове под којима ће се поступак водити. Дакле, судије нису овлашћене да прописују казнена дела, јер је то искључиво дато Статутом.

Поштујући максиме кривичног права nullum crimen nulla poena sine lege Статут прописује одредбама члана 24 и изрицање кривичних санкција, сводећи казне на затворске казне, при чему се прописује да ће код изрицање казни веће имати у виду општу праксу изрицања затворских казни у судовима бивше Југославије.

Не поштујући сопствени Статут, судије дозвољавају себи, да усвајајући Правилник о поступку и доказима, већ код првог доношења основне верзије Правилника, усвојеног 11. фебруара 1994. пропишу најтежу казну, која се може изрећи у поступку пред Триубналом и ако ту казну Статут није предвидео. Судије, које примењују закон нигде не могу да прописују ни казнена дела ни казне које могу да изричу.

У основној верзији Правилника од 11. фебруара 1994. и правила 77 предвиђено је било казнено понашање сведока, где су судије прописале да сведок који одбије да одговори на питања може бити кажњен са највише 10.000 америчких долара или казном затвора не дуже од пола године због непоштовања суда.

Судије прописују и казнену радњу и казну иако то Статутом није предвиђено, а то правило се мења више пута, као што је и сам Правилник о поступку и доказима до сада мењан 50 пута.

Прописиване су и нове инкриминације за непоштовање суда док се није дошло до тога да свако, па и онај који није учесник у поступку укључујући и браниоца, буде оглашен кривим за радње које представљају непоштовање суда као што су: одбијање сведока да одговори на питања, или да обелодани информације које се односе на поступак, да не достави документе или се не појави пред судом, да прети сведоку или га застрашује на било који начин, или ко понуди мито сведоку и то како сведоку који још није сведочио, тако и сведоку који ће тек да сведочи или је већ сведочио.

Чак се прописује да је кажњиво и подстрекивање на извршење ових кажњивих радњи, а и максимум казни је значајно измењен, тако да се може изрећи казна затвора до највише седам година и новчана казна до 100.000 евра или обе заједно.

Када би троје радикала и могло да одговара пред Трибуналом, опет до тога не сме да дође сем ако добровољно оду у Хаг, јер према одредбама члана 9 Статута, државе морају да сарађују у истрази и кривичном гоњењу особа оптужених за тешка кршења међународног хуманитарног права и само у том случају су обавезне да удовоље сваком захтеву за помоћ или налогу који је издао Трибунал. Како се радње ове господе не могу квалификовати као тешко кршење међународног хуманитарног права, то Србија нема обавезе да предузима било какве мере за њихово изручење. А господа имају уставно право да их њихова држава штити.

Понашање судија које је противно Статуту упућује на јасан закључак о природи деловања овог "храма правде" на нама познату изреку "Кадија те тужи кадија ти суди" и то само ако си Србин. Дубљег пораза од овог за право нема.