Душан Пророковић: Шта нам поручује резолуција

Доскора су резолуције Европског парламента о Србији нашироко представљане нашој јавности. Много, много више него што је била њихова реална тежина. Ем су то документи необавезујућег карактера, ем је легитимитет Европског парламента последњих година добро окрњен, ем често послуже да разни посланици лече своје фрустрације (неће сви читаоци поверовати, али посланици ко посланици, исти су и у нашој Народној скупштини и у Бриселу, има их свакаквих, па и разних веселника).

Али, без обзира на све, код нас су се те одлуке дочекивале по неколико дана унапред, мерила се свака запета, аналитичари су тумачили закључке. Све до ове последње. Истина, и она је громогласно најављивана, али од тренутка када је усвојена - као да је у земљу пропала. Ништа се у Србији о овом документу не говори.

Огласила се једино министарка Јадранка Јоксимовић, ваљда зато што је то њен ресор. А боље да се ни она није оглашавала. Шта је рекла? Да је важно што је резолуција "усвојена великом већином гласова", да је "препознат напредак који је направила Србија" и да "када упоредимо критичке и афирмативне аргументе, видимо да је превладала позитивна атмосфера"!

Министарка се сакрила иза фраза и извлачења из контекста појединих ствари. Усвојена резолуција је по Србију катастрофална. Могло би се слободно рећи и да је за српску власт лоша. Овим документом се изражава и "забринутост што није дошло до напретка у погледу слободе изражавања и слободе медија и са забринутошћу примећује сталан политички притисак који поткопава слободу медија, што доводи до растуће аутоцензуре". Подвлачи се да рад "судија, тужилаца и медија мора бити ослобођен политичког утицаја" и да треба "појачати напоре у борби против организованог криминала и корупције".

Лабуриста Ричард Хауит је напоменуо како су током 2015. године у Србији забележена 34 напада на новинаре и како се "независни репортери у таблоидној штампи описују као страни плаћеници". У сличном тону је говорила и Румунка Моника Маковеј, која није без утицаја у појединим круговима. Нешто слично се, на пример, у овој институцији може још само чути када се расправља о слободи штампе у Ердогановој Турској.

Требало би времена и простора да се анализира пасус по пасус, али да кренемо од реторике и "позитивне атмосфере". Европарламент изражава наду да "неуспех кандидатуре Косова за чланство у Унеско неће угрозити дијалог". Зашто је то "неуспех"? Чији је то "неуспех"? Да је било макар мало "позитивне атмосфере" за Србију писало би "неулазак" или "недовољан број гласова". При томе, како је дошло до кандидатуре лажне државе Косово за пријем у Унеско, није ни проговорено.

Углавном, све се врти око Поглавља 35 и "нормализације односа са Приштином". Још једном се подвлачи да је "пуна нормализација односа важан услов за улазак Србије у Унију". Још од претходног извештаја Урлике Луначек јасно је шта се под "пуном нормализацијом" подразумева. То више не може да се произвољно тумачи. Од Србије се очекује да не омета пријем такозване Републике Косово у ОУН. Највећи део мимо "косовског цикуса" посвећен је Поглављима 31 и 32. Односно спољној политици (Поглавље 31), што значи да треба наставити са даљим притисцима на Србију да направи стратешки отклон од Русије, о чему је говорено и током расправе. И - финансијском надзору, о чему говори Поглавље 32. Иза овога се такође крије једна могућа непријатност, али о томе неки други пут.

Међу говорницима који су дискутовали био је и Андреј Ковачев из Бугарске, који је тражио да се Димитровграду врати име Цариброд ("да се град не зове по бугарском диктатору"), као и весела Ружа Томашић, која је причала о "агресији Србије на Хрватску".

У сваком случају, поруке из Европског парламента нису добре. Ако је за утеху, одредбе нису обавезујуће. Остаје да се види како ће реаговати институције Србије. Да ли ће Народна скупштина на неке ствари одговорити својом резолуцијом? Или ће власт пружити објашњења на прозивке? Или ћемо убудуће једноставно игнорисати одлуке овог тела? Некако мора.