Коментар: Ракете

СВАКО ко је бар једном одгледао вестерн зна да је највећа грешка потезање пиштоља ако не намераваш да га употребиш. Још је опасније извлачење празног револвера. Посебно кад празним пиштољем или непостојећим топом покушаваш да уловиш тек покоји глас на крајњој десници.

А, Србија и Хрватска ових дана воде прави виртуелни рат. Они нас гађају америчким балистичким пројектилима М270 које немају, а ми се бранимо руским системом С300 који нисмо добили. Запита се човек - шта би се десило када бисмо стварно имали чиме да ратујемо?

А можда бисмо се тад сви замислили и почели да се понашамо као озбиљне државе. Јер праве војне силе, које су свесне последица употребе модерног наоружања, не разбацују се тако лако ни речима о ракетама, а камоли правим ракетама.

Понекад, додуше, те исте озбиљне војне силе убаце понеки имагинарни М270 или С300 на Балкан или неко друго трусно подручје, па посматрају како се домороци глођу и препиру у стилу - "мој тата ће ми дати већи топ од твог". Или, као Бушмани у комедији "Богови су пали на теме", који живе у миру и слози, док са неба не падне празна флаша кока-коле око које онда почну да се свађају и туку.

Можда би, зато, онима који воде и Хрватску и Србију најбоље било да се запитају - а зашто би, чак и кад би имали чиме, Срби и Хрвати ратовали. Да ли ико озбиљан очекује да Хрватска заиста тим ракетама (које нема) гађа Београд? Или, да Срби, ваљда са Шешељом на тенку, умарширају у Загреб?

Ако још постоји било који релевантан политичар који може да замисли такву ситуацију, онда из деведесетих заиста ништа нисмо научили. У том случају, боље нисмо ни заслужили. У супротном, најбоље би било да празне пиштоље вратимо у футроле.